Mislila sam da je porodica jedina stvar u životu koja je sigurna. Mesto za koje se možeš držati kada je sve ostalo preteško.
Ali tuga može da ti potrese tlo pod nogama.
Moja majka je umrla kada sam imala devetnaest godina. Mislila sam da ne može biti gore. Mislila sam da ništa ne može više da boli nego da svaki dan vidim njeno mesto za stolom prazno.
Pogrešila sam.
Godinu dana kasnije, moj otac se ponovo oženio. Njegova nova žena, Melinda, imala je tačno iste godine kao i ja – dvadeset. Ta jedna činjenica me je od tada ostavila sa neprijatnom hladnoćom.
Od trenutka kada se uselio, osećala sam se kao da sam uhvaćena u takmičenje za koje se nikada nisam prijavila.
Nisu samo naše godine bile zbunjujuće. Bio je to način na koji me je gledao. Kao da sam protivnik. Mali, oštri komentari, suptilni ubodi.
Jednom je nagnula glavu na stranu i rekla sa osmehom:
„Učitelj? Slatki hobi, Lola. Ako želiš jedan, naravno.“
Kao da sam izabrala slikanje prstima umesto prave karijere.
Drugi put je promešala kafu i uzdahnula:
„Dakle, još si sama? Tik-tak, Lola. Vreme ne čeka ništa.“
Tako čvrsto sam stegla šolju da sam mislila da će se razbiti.
Kada bih to pomenula svom ocu, Dejvidu, on bi je uvek odbacivao istim popustljivim izgovorom:
„Mlada je. Nezrela, da. Ali ima dobro srce. Videćeš vremenom.“
Čekala sam. Ali je nikada nisam videla.
Nekoliko godina kasnije, Melinda je zatrudnela, i kuća je odjednom počela da se vrti oko nje. Moj otac je zračio, ispunjavajući joj svaku želju. Skupi gadžeti, „neophodni“ bebeći predmeti koje je Melinda videla na internetu.
„Bebama je danas potrebno više“, govorila bi Melinda. „Moramo im pružiti najbolje.“
„Naravno, dušo“, odgovorio je moj otac. „Zapiši šta je potrebno.“
U početku sam pokušavala da ostanem u pozadini. Onda je počelo planiranje proslave povodom rođenja bebe — i odjednom sam imala ulogu u Melindinom životu.
Ne onu kakvu bi iko želeo.
„Da li biste mogli da pošaljete pozivnice?“ upitala je jednog popodneva, ležeći na kauču, sa otečenim člancima. „Potpuno sam iscrpljena. Trudnička magla je veoma stvarna.“
Klimnula sam glavom, iako su mi grudi bile teške.
Onda su stigli i drugi zahtevi.
„Možete li da napravite nekoliko činija grickalica? Domaća priprema je mnogo ličnija. Ne želite da se vaš tata opeče kupovnom hranom, zar ne?“
Onda:
„Da li biste mogli da ribate lajsne u dnevnoj sobi? Gosti primećuju takve stvari.
Onda:
– Naručila sam ogroman znak „O, bebo“. Stiže popodne. Možete li ga postaviti u baštu? Kolena me bole samo kad pomislim na to.
Pre nego što sam se osvestila, bila sam kod tate svake večeri posle posla. Neoprana odeća, prazan frižider i uvređena mačka čekali su me kod kuće.
U međuvremenu, Melinda je ležala na kauču, listajući telefon kao da nadgleda zaposlene.
– Možete li da peglate stolnjake, Lola? – rekla je ležerno.
Zastala sam.
– Melinda… ovo više nije pomoć. Ovo je posao.
Nasmejala se.
– Hajde. Nemaš muža, nemaš decu. Šta bi drugo radila?
To je bolelo više od svega.
Noć pre žurke, pozvala me je:
– Možete li da dođete? Moramo da operemo sve čaše. Ima bar… četrdeset njih.
Nasmejala sam se.
– Šališ se, zar ne?
„Ozbiljna sam“, rekla je hladno.
Ostala sam budna do ponoći tri noći zaredom. Stolnjaci, ukrasi za sredinu, činije. Melinda nije mrdnula prstom.
Bašta je bila prelepa na dan zabave. Pastelni baloni, lampice u nizu, trake. Pinterest-savršeno.
Moj rad.
Gosti su bili u strahopoštovanju.
„Ovo je neverovatno!“, šapnule su.
Melinda se osmehnula.
„Toliko sam se trudila oko ovoga.“
Zamalo da progutam.
Služila sam celo popodne. Punila sam činije, čistila prosutu tečnost. Neko je čak pitao:
„Jesi li ti ketering?“
Onda su stigli pokloni.
Kada je otvorila moj – ručno šiveni bifei, pelene, maramice, poklon kartica – nasmejala se.
„To je prilično jednostavno, zar ne?“, rekla je naglas. „Spisak je bio tamo.“ Pretpostavljam da ne razumeju svi šta je bebi potrebno.
Smeh. Goruće lice. Volela bih da mogu jednostavno da nestanem.
Onda se začulo čvrsto nakašljavanje.
Moj deda, Volter, sedamdeset dve godine, penzionisani direktor škole, polako je ustao. Njegov štap je kliknuo.
„Melinda“, rekao je mirno. „Vreme je da nešto razjasnim.“
Naveo je sve stvari koje sam radila. Kolačiće. Stolnjake. Mašne. Prespavanja kod prijatelja.
„A sada sediš ovde i ponižavaš osobu bez koje ovaj dan ne bi postojao? Sramota te bilo.“
Tišina.
„Poštovanje vredi više od bilo kojih kolica“, dodao je.
Aplauz se začuo. Melinda je zaćutala.
Kasnije se moj otac izvinio. Nije bio savršen, ali je bio iskren.
Deda mi je namignuo:
„Nikada ne dozvoli nikome da te tretira kao slugu. Ti si porodica.“
Trenutno je napeto. Melinda jedva razgovara sa mnom – što je iskreno olakšanje.
Ali prošle nedelje sam je čula kako šapuće preko telefona:
„Vratiće ga. Lola neće ni primetiti.“
Dakle… možda ova priča još nije gotova.
