Moj otac je prekinuo kontakt sa mnom nakon što sam usvojila dete za koje je rekao da „nije moja krv“. Nismo razgovarali četiri godine. Onda mu je u prodavnici prišao moj sin, bez oklevanja, i rekao nešto što je rasplakalo mog oca.
Moj otac je sedeo na čelu stola, uspravnih leđa, sklopljenih ruku, kao da vodi razgovor za posao, a ne da prvi put upoznaje mog partnera.
„A šta tačno radi?“, upitao je.
„Vodim logistički tim“, odgovorio je Tomas.
Smireno. Odmereno. Kao i uvek.
Bila sam nervozna. Preterano.
Moj otac je klimnuo glavom, stisnuvši usne – poznati gest pamćenja nečega za kasniju procenu.
Ali ovo nije bila tipična, pomalo napeta večera za upoznavanje.
Tomas i ja smo bili u tridesetim godinama. Bio je već oženjen i imao je šestogodišnjeg sina, Kejleba.
Mom ocu se ovo nije dopalo.
Kejleb je sedeo pored Tomasa, noge su mu polako visile ispod stolice, pogled mu je leteo napred-nazad između nas, kao da gleda teniski meč. Nije govorio osim ako ga nisu pitali.
Tišina je bila ugnjetavajuća.
Posegnula sam za čašom, samo da bih zauzela ruke.
Moj otac je to primetio.
„Hmm… prilično tiho“, rekao je, pogledavši Kejleba.
„Više sam posmatrač“, odgovorila sam. „Voli da sluša.“
Moj otac je pevušio. Nije bio ubeđen.
Odnela sam tanjire u kuhinju, barem da pobegnem od napetosti na nekoliko minuta.
Moj otac je krenuo za mnom.
„Džuli, moramo da razgovaramo.“
Naslonio se na pult, prekrštenih ruku.
„Ovaj dečak… gde mu je majka?“
„Otišao je kada je bio mali.“
Podigao je obrvu.
„Otišao je?“
„Da. Otišao je kada je bio mali. Jedva ga se seća. Samo da se nije vratio.“
„I otac ga je sam odgajio?“
„Da.“
Moj otac je polako odmahnuo glavom.
„To nije prirodno.“
Brojala sam do deset u sebi.
„A gde je majka sada?“ upitao je.
„Poginula je. U saobraćajnoj nesreći. Pre nego što sam upoznala Tomasa.“
Činilo se da je to potvrdilo ideju koju je odavno formirao u svojoj glavi.
„Dakle, sada se igraš porodice sa detetom udovice.“
„Udaću se za čoveka koga volim“, rekla sam.
„A ti preuzimaš tuđi problem.“
„On nije problem. On je dete.“
Moj otac je odmahnuo glavom.
„Mogla bi da nađeš nešto bolje. Trebalo bi da imaš svoju decu, a ne gomilu stranaca.“
Nisam odgovorila.
Samo sam se vratila u trpezariju.
Tomas me je zaprosio ubrzo nakon toga. Imali smo malo venčanje, samo nekoliko prijatelja, jednostavno.
Moj otac se i na to usprotivio.
„Gde su ukrasi? Gde je prava haljina? Samo zato što je već bila udata, ne bi trebalo da se zadovoljiš ničim manje od toga.“
„To mi je dovoljno“, rekla sam.
Samo me je odmahnuo.
Naš porodični život je počeo tiho, mirno.
Nisam pokušavala da zamenim Kejlebovu majku. Samo sam bila tu.
Pakovala sam grickalice. Radili smo domaći zadatak. Sedela sam pored njegovog kreveta kada je imao noćne more.
Jedne noći je pitao:
„Mogu li da te zovem mama?“
Briznula sam u plač.
„Bila bi mi čast.“
Godinu dana kasnije, zvanično sam ga usvojila.
Kada sam to rekla ocu, on je eksplodirao.
„Jesi li luda?! To dete nije tvoje!“
„U svakom važnom pogledu“, odgovorila sam.
„Uzaludno trošiš svoj život!“
„Ljubav tako ne funkcioniše.“
„Ne zovi me više“, konačno je rekao. „Dok se ne urazumiš.“
I spustio je slušalicu.
Nije me samo odbio.
I moju porodicu.
Mog sina.
Prošle su četiri godine.
Kejleb je odrastao, čitao, glas mu se produbio. Kupili smo kuću. Sa igralištem u dvorištu.
Moj otac nije bio deo toga.
Onda sam ga jednog dana, u prodavnici, ponovo videla.
Ostario je. Izmršao je. Njegove oči su i dalje bile oštre.
Kejleb je primetio.
„On ti je tata, zar ne?“ upitao je. „Još uvek nisi progovorila?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Ona neće da prihvati da si nam ti porodica.“
Kejleb je klimnuo glavom. Zatim se odmaknuo.
„Onda moram nešto da joj kažem.“
Pre nego što sam mogla da je zaustavim, prišla je.
Moj otac ga je zbunjeno pogledao.
„Šta je ovo?“
Kejleb je govorio mirno.
„Ona je moja mama. Moja porodica.“
Moj otac je mahnuo.
„Krv je važna.“
„Moja mama je moja mama jer me je izabrala“, rekao je Kejleb. „Ti si joj otac, zar ne?“
„Da.“
„Onda je trebalo da je izabereš. Ali nisi. Ne razumem kako neko ko ne bira svoje dete može da odlučuje ko je pravi roditelj.“
Moj otac se slomio.
Plakao je.
„Nisam to mislio“, šapnuo je.
Prišla sam.
„Ne možeš da osuđuješ moje majčinstvo.“ Ako želiš da upoznaš svog unuka, moraš da naučiš šta znači birati.
Nisam očekivala odgovor.
Otišli smo.
I po prvi put sam se osetila slobodno.
