Imamo devojčice bliznakinje, i veći deo njihovih života, odmori su bili nešto o čemu su drugi ljudi pričali.
Druge porodice. One koje nisu sedele oko kuhinjskog stola nedeljom uveče sa kalkulatorom i gomilom računa, pokušavajući da odluče koje mogu da sačekaju još nedelju dana.
Nikada nije bilo „dodatnih“.
Uvek se radilo samo o tome da se preživi sledeći mesec.
Kada smo moj muž i ja oboje dobili unapređenje ove godine – samo nekoliko nedelja razlike – delovalo je potpuno nestvarno.
Sedeli smo za kuhinjskim stolom te večeri, devojke su se povukle između nas, i ja sam to prvi put izgovorila naglas.
„Šta ako zaista odemo negde?“
Moj muž je podigao pogled i osmehnuo se.
„Stvarno? Pravi odmor?“
„Pravi“, rekla sam.
Po prvi put smo planirali porodični odmor.
Sve sam rezervisala: letove za Floridu, hotel na samoj plaži, pa čak i mali spa paket, zbog čega sam se osećala gotovo krivom što sam kliknula na dugme „Potvrdi“. Prijavila sam devojčice za dečije programe sa nazivima poput „Klub istraživača“ i „Dan okeana“.
Proveravala sam imejlove sa potvrdom češće nego što je potrebno, samo da bih se uverila da su stvarni.
Prvi put u životu, planirale smo putovanje.
Počela sam da odbrojavam dane kao dete. Precrtavala sam ih na kalendaru u hodniku kako bi devojčice mogle da vide. Svakog jutra su vrištale od oduševljenja.
„Koliko još, mama?“
Tek tada sam shvatila koliko mi je bio potreban ovaj odmor.
Ali veče pre našeg odlaska, sve je počelo da se raspada.
Moj muž se kasno vratio kući.
Čula sam kako se otvaraju ulazna vrata. Zatim tup udarac o zid. Težak. Neravan.
Kada sam ušla u hodnik, on je stajao tamo – na štakama.
Noga mu je bila u gipsu.
Na trenutak, moj mozak se jednostavno ugasio.
„Šta se desilo?“ upitala sam.
Izgledao je umorno. Tih. Kosa mu je bila raščupana, košulja zgužvana.
„Žena me je udarila kolima na putu do posla. Nije išla brzo. Dobro sam.“
Zurila sam u gips. Bel. Debeo. Sve do lista.
Srce mi je potonulo.
Odmah sam počela da plačem. Nisam ni pokušala da ga zaustavim. Suze su tekle vruće i brzo, i odjednom sam jedva mogla da dišem.
„O, Bože, mogla si da umreš!“ Čvrsto sam ga zagrlila.
„Sve ćemo otkazati. Neću te ostaviti ovako.“
Devojke su stajale iza mene. Ćute. Gledale su.
Ali on je odmahnuo glavom.
„Ne. Ti i devojke bi ipak trebalo da idete.“
Pogledala sam ga.
„Šta?“
„To ti treba. I dobro sam. Mogu sama da se snađem. Ne želim da ti to pokvarim.“
Uputio mi je onaj mirni, ohrabrujući osmeh koji je uvek nosio kada je želeo da prestanem da brinem.
„Pošalji mi slike sa plaže“, rekao je.
Htela sam da se svađam. Htela sam da ostanem. Ali deo mene je već razmišljao o hotelu, nepovratnom depozitu, licima devojaka.
Zato se nisam svađala onako kako je trebalo.
Sledećeg jutra smo krenuli.
Na aerodromu, devojke su skakale između sedišta, stežući svoje male rančeve. Osmehnula sam im se, fotografisala ih i pokušala da se osećam kao na odmoru.
U hotelu su otrčale pravo do bazena.
Sedela sam na ležaljci i gledala ih kako se prskaju, viču i smeju – njihov prvi odmor ikada.
Pokušala sam da budem u trenutku. Stvarno.
Onda je zazvonio telefon.
Nepoznat broj.
Zamalo da se ne javim, ali nešto me je nateralo da se javim.
„Halo? Da li je to Džes?“
„Da… ko je?“
Pauza.
„Ne znam da li bi trebalo da vam ovo kažem“, rekla je žena oprezno, nervozno.
„Ali vaš muž me je zamolio da mu stavim lažni gips kako ne bi morao da ide sa vama na odmor.“
Sve oko mene je utihnulo. Bazen. Dečji smeh. Talasi. Sve je nestalo.
„Šta?“
„Idi kući. Odmah. Nemoj mu reći da dolaziš. Nije stavio taj gips samo da bi ležao u krevetu. I ono što krije od tebe će te šokirati.“
Poziv je prekinut.
Sedela sam tamo, telefon u krilu, srce mi je tako jako lupalo da mi se zavrtelo u glavi.
Pogledala sam devojke. Srećne. Nesvesne.
Bilo mi je muka.
Spakovala sam naše stvari.
Nisam objasnila zašto rano krećemo. Samo sam rekla: „Idemo kući večeras“, i naterala se da se osmehnem dok su zatvarale svoje male kofere.
Plakale su. Molile su. Pitale su šta su pogrešno uradile.
„Ništa“, rekla sam. „Nisi ništa pogrešno uradila.“
Na aerodromu sam dobila poruku od muža.
„Kako je na plaži? Jesu li se devojke zabavile?“
Okrenula sam telefon i nisam odgovorila.
Već je bio mrak kada smo se zaustavili u dvorištu.
Veliki kamion je upravo odlazio.
Steglo me je u grudima.
„Mama, zašto je tu veliki kamion?“ upita jedan od blizanaca.
„Ne znam“, rekao sam.
Prvi put nisam pokušao da ga učinim lepšim.
Otključao sam vrata.
Hodnik je bio u haosu.
Kutije nagomilane do visine ramena. Ambalaža svuda. Ogroman televizor ravnog ekrana bio je naslonjen na zid. Pored njega, potpuno novi stalak za TV, još uvek u originalnom pakovanju. Prevelika fotelja zaklanjala je garderober. Pored njega, mini-frižider.
„Vau“, rekla je jedna od devojčica. „Da li nam tata pravi kućni bioskop?“
Pre nego što sam mogla da odgovorim, nešto se pomerilo.
Moj muž je izašao iz dnevne sobe, noseći kutiju.
Sa obema rukama.
Bez štaka.
„Tata! Noga ti je bolje!“, doviknula je jedna od devojčica.
Zamrznuo se.
Videla sam ga kako se pomera. Težina na nozi. Bez napora.
Gips je još uvek bio tu – ali ga je nosio sa lakoćom.
„Oh“, rekao je ležerno. „Hej. Rano ste se vratile.“
„Hodate.“
Kratko je pogledao devojčice, pa mene.
„Izgleda gore nego što jeste.“
„Rekla si da te je udario auto.“
Izdahnuo je.
„Džes—“
„Rekla si da ne možeš da dođeš na odmor jer si povređena.“
Napravio je korak napred. Nije šepao. Nije bilo bola.
„Mogu da objasnim.“
„Molim te.“
Pokazao je prema hodniku. Na sve te nove stvari.
„Ovo je stiglo danas. Nosim ga u podrum.“
„Zašto?“
„Da se negde povučem. Nešto samo za mene.“
„Za tebe“, ponovila sam. Pogledala sam ogromnu fotelju. „I samo za tebe.“
Klimnuo je glavom.
„Znao sam da ćeš biti uznemirena i ranije.“
„Dakle, lagala si.“
„Nisam želela da se svađam. Pod stresom si. Samo mi je trebalo malo vremena.“
Pogledala sam sve. Novo. Skupo.
„Koliko?“ upitala sam.
Protrljao je lice.
„Nije tako loše.“
„Koliko?“
„Nekoliko hiljada. Sada imamo malo prostora.“
„I mislio si da ćeš sebi napraviti mušku pećinu sa tim?“
„I ja nešto zaslužujem!“ odbrusio je — i odmah ublažio ton.
„I ja vredno radim.“
Devojke su ćutke stajale iza mene.
Izvadila sam telefon.
„Šta radiš?“ upitao je.
Slikala sam hodnik. Kutije. Nameštaj.
Otvorila sam porodični čet. Njegova porodica. Moja. Svi.
Poslala sam slike.
Vratila sam se rano sa odmora koji je moj muž insistirao da uzmem sama sa decom. Ovo sam našla. Uzgred, noga mu nije slomljena. Lažirao je gips da bi sebi napravio utočište.
Odgovori su stigli odmah.
Njegova sestra: Da li je ovo šala?
Njegova majka: Zašto je televizor u hodniku?
Moja majka: Da li ste ti i devojčice dobro?
Posegnuo je za mojim telefonom. Povukla sam se.
„Ponižavaš me.“
„Ti si to prva uradila.“
Zazvonio mu je telefon.
„Javi se“, rekla sam mirno. „Završili smo razgovor.“
Okrenula sam se ka devojčicama.
„Obuj cipele. Idemo kod bake.“
„Preteruješ“, rekao je panično. „To je samo jedna soba.“
Pogledala sam ga.
„To je laž sa rekvizitima. To je naš novac. To je tvoj pokušaj da se povučeš iz naše porodice, a da zapravo ne odeš.“
Izašla sam. Bez okretanja.
Te noći, sedela sam za kuhinjskim stolom moje majke. Devojčice su spavale u gostinskoj sobi.
Ženin poziv je još uvek bio u dosijeu.
Moj palac je lebdeo.
Šta ako je bilo gore?
Šta ako ona i moj muž…?
Pozvala sam ponovo.
„Halo?“
„Zvali ste me zbog mog muža.“
„Da“, rekla je brzo. „Nisam htela da budem nametljiva.“
„Ko ste vi?“
„Niko“, rekla je. „Radim u prodavnici medicinske opreme.“
Sve je objasnila. Pogrešnu glumačku postavu. Njegove reči. Njegove planove. Kako ju je to proganjalo.
„Mislila sam da bi trebalo da znate.“
„Hvala vam“, rekla sam tiho.
Kada sam spustila slušalicu, znala sam.
Nije želeo odmor.
Želeo je izlaz.
I sada su svi to videli.
Da li je glavni lik bio u pravu ili nije? Hajde da to razmotrimo u komentarima na Fejsbuku.
