Kada se moj muž vratio kući sa poslovnog puta, izgledao je kao glavni lik u poslednjoj sceni filma katastrofe. Znate, kada jedva stoji i na dlaku je od nesvestice.
Nije bio lep prizor.
Derek je stajao na vratima, a kofer se vukao za njim kao da je od olova. Oči su mu bile staklaste, lice bledo, znoj mu se sijao na čelu. Kada sam istupila da mu uzmem torbu, nije je pustio. Onda ju je samo ispustio, kao da je i to previše napora.
„Užasno se osećam, Li“, promrmljao je promuklo. „Jedva sam spavao. Već sam bio iscrpljen pre konferencije.“
Klimnula sam glavom. Bila sam budna svaka dva sata pet noći sa blizancima, koji su plakali naizmenično, kao da rade u smenama. Ipak, osećala sam se krivom. On je „radio“, a ja sam bila „samo“ kod kuće.
Dok se kretao ka stepenicama, stala sam ispred njega.
„Ne, dušo“, rekla sam tiho. „Ideš u gosteinsku sobu. Ne možeš prilaziti bebama dok ne saznamo šta je ovo.“
Nije se raspravljao. Prošao je pored mene kao da mu je to olakšanje.
DO JUTRA, OSIP JE POKRIO NJEGOV TRUP.
Do jutra, osip mu je prekrio torzo. Crvene, ljute mrlje pojavile su se na ramenima, rukama i vratu. Kada sam mu izmerila temperaturu, hladan strah me je stegao u stomaku.
Nisam doktor. Samo novopečena mama sa pristupom internetu. I svaka pretraga je vraćala istu reč: ovčije boginje.
„Derek…“ rekla sam, spuštajući kragnu njegove košulje. „To mnogo liči na ovčije boginje.“ Baš kao na slikama.
Pogledao me je kao da ga optužujem za neki zločin.
„Hajde“, promrmljao je. „Stres. Moj imuni sistem je pao. Ova konferencija me ubija.“
Ali sam ga stavila u režim preživljavanja.
Napravila sam mu supu, baš kao što je njegova majka nekada radila. Stavila sam mu hladan oblog na čelo. Utrljala sam mu losion od kalamina na leđa dok je stenjao kao da vodi herojsku bitku. U međuvremenu, nisam pustila blizance u podrum. Dezinfikovala sam sve. Tuširala sam se posle svakog dodira.
„Ne moraš toliko da brineš“, rekao je jednom, kada sam ušla sa čistim čaršavima.
? ALI DA, ODGOVARALA SAM.
„Da, da“, rekla sam. „Blizanci nisu vakcinisani.“
„Onda ih odvedi na vakcinaciju.“
„Nikako. Ne dok ne napune godinu dana.“ Jesi li čitala neke knjige o roditeljstvu?
Nije odgovorila. Samo se okrenula.
Nastavila je da priča o poslu, klijentima, kasnonoćnim prezentacijama. Trudila sam se da ne razmišljam o tome koliko sam se daleko osećala čak i pre putovanja.
Onda je stigla poruka od mog hranitelja.
„Li, moramo da odložimo večeru. Kelsi je bolesna. Ovčije boginje. Hteli smo da budemo sa bebama, ali uskoro.“
Zatim je poslao fotografiju.
KELSI LEŽI NA KAUČU, UMOTANA U ĆEBE.
Kelsi je ležala na kauču, umotana u ćebe. Njeno lice je imalo potpuno iste crvene plikove kao i Derekovo.
Isto mesto. Isto mesto. Ista nedelja.
Kelsino „devojačko bekstvo“.
Derekovo „poslovno putovanje“.
Moj stomak je znao šta je moj mozak i dalje poricao.
Te noći, dok je Derek spavao, otišla sam u vešernicu sa njegovim telefonom. Otvorila sam skrivenu fasciklu.
Prva slika: Derek u ogrtaču, sa šampanjcem, smeška se.
Druga: Kelsi u istom ogrtaču, ruka joj je na Derekovim grudima.
Treća: usne mog muža na vratu moje polusestre.
Zastao mi je vazduh.
Sledećeg dana nisam ništa rekla. Donela sam mu čaj, osmehnula se. Onda sam poslala poruku očuhu da večeramo. Kod nas.
U SUBOTU JE KUĆA MIRISALA KAO RAZGLEDNICA.
U subotu je kuća mirisala kao razglednica. Pržena piletina, sveže kiflice, pita od bundeve. Savršeno okruženje za normalnost.
Kelsi je stigla prva. Previše šminke, preglasan smeh. Derek ju je jedva pogledao, ali pogled je bio tu.
Kada sam ustala posle deserta, kucnula sam čašama.
„Želim nešto da kažem“, počela sam.
„Porodici!“, brzo je rekla moja majka.
„Da. Porodici. I istini“, odgovorila sam.
Rekla sam joj šta sam saznala o virusu. Koliko je opasan za nevakcinisane bebe. Onda sam pogledala Dereka.
„Moj muž se vratio kući sa poslovnog putovanja sa boginjama. A moja polusestra se vratila kući sa ženskog putovanja sa istom bolešću.“
Nastala je tišina.
„Neka mi neko objasni kako je ovo moguće, osim ako nisu bili na istom mestu.“
Spustila sam telefon na sto. Majčino lice je pobledelo. Moj očuh je stisnuo pesnicu.
„Prevario si me“, rekao sam tiho. „I doveo si našu decu u opasnost.“
Kelsi je ustala, plačući. Majka ju je otpratila. Derek bi pošao za njom.
„Idi“, rekao sam. „Dobićeš papire za razvod preko svog advokata.“
Kada je otišao, tišina je konačno donela olakšanje.
Sve sam sredio sledećeg dana. Bliznakinje su bile mirnije. Derekove poruke su se slivale, moleći, izvinjavajući se.
POSLAO SAM JEDAN ODGOVOR:
Poslao sam jedan odgovor:
„Doveo si našu decu u opasnost. To je neoprostivo. Ne zovi, samo preko svog advokata.“
Ponekad ono što te skoro slomi na kraju te oslobodi.
