Ana je sedela u kuhinji i dopijala ohlađeni čaj kada se na ekranu njenog telefona pojavila poruka od muža.
„Mogu li da ga donesem kući?“ — i fotografija.
Malo mače, prljavo, mokrih šapa i ogromnih očiju, gledalo je pravo u kameru.
Nasmejala se. Njen muž je često spasavao napuštene životinje, uvek govoreći da je to “poslednji put”.
„Naravno, dovedi ga,“ otkucala je bez razmišljanja.
Sat kasnije vrata su se otvorila.
Daniel je ušao, držeći peškir u kome je drhtalo malo stvorenje.
Mače je tiho mjaukalo, a oko vrata mu je visila tanka, stara ogrlica sa medaljonom.
Ana se sagnula da ga obriše i skine ogrlicu.
Kada se medaljon okrenuo, zastala je.
Na metalu su bila ugravirana slova:
„Ako ovo čitaš — on te je pronašao.“
— Šališ se? — prošaptala je.
— Našao sam ga kod starog skladišta, — rekao je Daniel. — Nigde nikoga. Samo je sedeo pored puta.
U medaljonu je bio mali smotuljak papira.
Na požutelom listiću — adresa, svega tri ulice dalje od njihove kuće.
Sutradan su odlučili da odu tamo.
Kuća je bila polusrušena, prozori zakovani, dvorište zaraslo.
Niko nije odgovarao na zvono, ali mače je iskočilo iz Aninih ruku i otrčalo do vrata.
Mjauknulo je. Vrata su zaškripala.
Na pragu je stajala starija žena.
— To… to je on? — pitala je kroz suze. — Izgubila sam ga pre osam godina…
Ispostavilo se da je mače pripadalo njenom pokojnom sinu.
Od dana kada je on poginuo, nestalo je i mače.
„Ako se nešto desi — on će naći kome je potreban,“ govorio je njen sin.
Ana i Daniel su ćutali dok ga je žena mazila, šapućući mu nešto tiho.
Kad su odlazili, rekla im je:
— Znate, životinje ponekad ne donose samo toplinu. Nego i sećanja.
Kod kuće, Ana je dugo sedela kraj prozora, gledajući ulicu gde je mače nestalo.
A onda joj je ponovo zazvonio telefon:
„Pogledaj koga sam opet našao…“
I ledeni trnci su joj prešli niz leđa.
