Za sve goste to je bio savršen dan. Bela cvetna kapija posuta ružama, muzika, sunce koje se presijavalo u čašama šampanjca — sve je delovalo bezgrešno. Ema i Danijel su se za venčanje pripremali skoro godinu dana, birali svaki detalj: od cveća na stolovima do natpisa na torti. Ali u trenutku kada je sveštenik izgovorio: „Razmenite prstenje“, dogodilo se nešto što niko nije mogao predvideti.
Kada je mladoženja pružio ruku da stavi prsten na Emmin prst, ona je odjednom zastala. Na sekund je sve utihnulo. Pogledala je prsten i u njenim očima pojavilo se iznenađenje — zatim zabrinutost. Bio je drugačiji. Nije bio onaj koji su zajedno izabrali nekoliko nedelja ranije. Njihovi prstenovi su bili u paru — sa gravurom iznutra, njihovim imenima i datumom venčanja. Ali ovaj je bio malo širi, bez natpisa, i sijao je kao nov.
„To nije taj prsten,“ šapnula je gotovo nečujno. Gosti su se pogledali. Danijel je problijedeo, kao da je uhvaćen u laži. Pokušao je da se nasmeje i kaže da je možda juvelir pogrešio.
Ali Ema je primetila ono što niko drugi nije — unutar prstena je bilo urezano ime druge žene.
Skinula ga je s njegovog prsta i pokazala svima: unutra je pisalo — „To Anna, forever“.
Tišina je trajala kao večnost. Neko je tiho zakašljao, neko skrenuo pogled. Danijel je pokušao da objasni, govorio da je to stari prsten, slučajno zamenjen, da nije onako kako izgleda.
Ali Ema je već stajala po strani, s drhtavim rukama i pogledom punim bola.
Venčanje se nikada nije dogodilo.
A prsten s tuđim imenom još dugo je bio tema svih razgovora — jer niko nije shvatio zašto je mladoženja doneo baš njega.
