Jutro je bilo prozračno i toplo.
Sunce se polako dizalo nad starim voćnjakom jabuka, a u vazduhu se osećao miris mokre trave, nane i nečeg blago slatkastog — kao uspomena iz detinjstva koju ne možeš da vratiš.
Ana je stajala kraj prozora s šoljom kafe kad je primetila da zec kopa zemlju ispod cvećnjaka.
Nije to radio kao obično.
Ne iz igre, ne iz dosade.
Svaki pokret bio je tačan, smiren — kao da zna gde da traži.
Zemlja je letela u mekim grudvicama, jutarnje svetlo probijalo se kroz lišće i ostavljalo zlatne tačke na njegovom krznu.
Ana je izašla u baštu.
Trava još hladna, po paučini sijaju sitne kapi rose.
Zec se nije uplašio. Samo je zastao, pogledao je i polako se povukao u stranu, ostavljajući plitku rupu.
Nešto je zaiskrilo unutra, kao odsjaj starog ogledala.
Ana se sagnula, dotakla zemlju prstima.
Ispod vlažnih korena ukazao se srebrni privesak. Potamnelo, sa sitnim kopčom, jedva na lancu.
Pažljivo ga je otvorila.
Unutra — mala fotografija. Devojčica od oko sedam godina sa belim psom.
Nepoznato lice, ali pogled poznat.
Kao da je neko gleda kroz vreme.
Ana je pokazala nalaz komšinici — starijoj ženi preko puta.
Ona je dugo ćutala, pa rekla:
— Nekad je ovde bila kuća. Posle požara ostao je samo voćnjak. Devojčica je poginula.
Ana je slušala, osećajući kako joj hladnoća prolazi kroz kožu.
Zec je sedeo pored nje — miran, kao da razume svaku reč.
Uveče, privesak je ležao na prozoru.
Zalazeće sunce probijalo se kroz zavesu i svetlucalo na staklu.
Ana je prišla bliže — i na trenutak joj se učinilo da se devojčica na slici osmehuje.
Trepnula je — i osmeh je nestao.
Zec je sedeo pored njenih nogu, gledajući u istom pravcu.
Od tada više nije kopao.
Samo bi ponekad seo na to mesto i dugo sedeo, gledajući u prazninu, kao da nešto sluša.
Ana se navikla — na tu tišinu, na miris jabuka, na šum trave koji je ličio na disanje.
Ponekad, u najtišim jutrima, osećala je — bašta se promenila.
Kao da je neko nevidljiv napokon našao mir.
A zec je samo pomogao.
