Došao je u studio za tetovaže jednog običnog ponedeljka — onog dana kad majstori piju hladnu kafu i gledaju u prazno.
Ivanu je bilo skoro pedeset, radničke ruke, jakna sa mrljama od ulja, pogled umoran, ali miran.
— Šta želiš da istetoviraš? — pitala je devojka s crnom kosom i zelenim očima.
Ćutao je, pa rekao:
— Mapu sveta. Preko celih leđa. Bez slova. Samo linije.
— Biće mnogo posla. I boleće, — rekla je.
— Navikao sam, — odgovorio je.
Dolazio je svake večeri posle smene. Sedeo tiho, dok je napolju padala noć, a na njegovoj koži se pojavljivao svet — mora, obale, ostrva koja nikad neće videti.
— Da li ste mnogo putovali? — pitala je ponekad.
Nasmejao se.
— Dovoljno da poželim da zapamtim sve to.
Trajalo je mesec dana. Kad je završila, rekla je:
— Gotovo. Sad imaš ceo svet na leđima.
Pogledao se u ogledalo i klimnuo.
— Lepo. Samo čudno.
— Zašto?
— Ne znam ni jedan od ovih puteva.
Nasmejala se, misleći da se šali. Ali on je rekao:
— Nikad nisam putovao. Nigде. Čak ni do mora. Samo sam hteo da znam gde je sve to. Da verujem da postoji.
Ćutala je. Svetlo je padalo ukoso, pretvarajući kontinente u senke planina. Stajao je mirno, kao da zaista nosi zemlju.
— Možda je to tvoje putovanje, — rekla je tiho.
— Možda. Ako čovek ne može da vidi svet, nek bar svet bude s njim.
Otišao je, ostavljajući sitniš i paklicu cigareta.
Nekoliko dana kasnije vratio se.
— Odlučio sam da krenem. Bilo gde. Počinjem od susednog grada.
Nasmejala se.
— E, sad će ti karta stvarno zatrebati.
