Majka mog muža, Šeron, dala je našoj ćerki Ebi poklon i gledala kako joj lice sija od sreće, samo da bi ga povukla nekoliko sekundi kasnije jer se nije zahvalila na „pravi način“. Bila sam na ivici da eksplodiram kada je moj muž uradio nešto što je šokiralo sve… uključujući i mene.
Ebi je prošlog vikenda napunila osam godina.
Brojala je dane, pričala o torti, balonima i koga poziva iz škole. Ebi je ona vrsta deteta koje bi vam se zahvalilo čak i ako biste joj poklonili čarape za Božić.
Zato, kada je njena majka, Šeron, stigla sa ogromnom poklon kesom iz koje su visile salvete i glasno objavila da je „ovo POSEBAN poklon“, nisam dvaput razmišljala.
Šeron se pobrinula da svaka osoba u sobi vidi kako dramatično stavlja poklon ispred Ebi.
„Polako, dušo“, rekla je, sa osmehom na usnama koji joj nikada nije dopirao do očiju. „Otvori bakin poklon!“
Ebi me je prvo pogledala, kao da se plaši da možda očekuje nešto veliko. Klimnula sam glavom i osmehnula se.
Odmah je zaronila u papir za pakovanje, povukla salvetu i zaledila se.
Unutra je bio Nintendo Svič.
Šeron se pobrinula da svi mogu da ga vide.
Ebi je tako glasno siknula da su je ostala deca pogledala. Stegla je kutiju uz grudi, kao da se plaši da će nestati ako je pusti.
„Je li to stvarno moje?!“ Glas joj je bio bez daha, neveričan.
Šeron se sagnula, upijajući pažnju. „Naravno da jeste. Pa… šta govoriš?“
Ebino lice se potpuno ozarilo. „Hvala ti puno, bako! Ovo je najbolji poklon ikada!“
Šeronin osmeh se stegao na ivicama.
„Ne, dušo. Ne tako.“
U sobi je zavladala potpuna tišina. Nije bila rođendanska tišina. Nešto teže.
„Moraš reći: ‘Hvala ti, bako Šeron, što si mi kupila tako skup poklon, iako ga ne zaslužujem uvek.’“
Ebi je zbunjeno trepnula. „Šta?“
„Naučiću te zahvalnosti, dušo!“, rekla je Šeron glasno, blago se okrećući kako bi je drugi odrasli i deca mogli čuti. Očekivala je da će biti aplaudirana zbog ove roditeljske lekcije.
„Ne, dušo. Ne tako.“
Ebine ruke su počele da se tresu na kutiji. „Ali… već sam ti se zahvalila…“
„Ne na pravi način“, ponovila je Šeron, glas joj je bio sladak kao sirup, ali oči su joj bile ozbiljne.
Zatim je mirno ispružila ruku i vratila poklon od moje ćerke.
Ebi se potpuno smrzla. Oči su joj se napunile suzama u trenutku koji mi je slomio srce.
„Bako… molim te… ovo je moj rođendanski poklon“, šapnula je.
Šeron je stavila kutiju na podlakticu kao da je oduvek bila njena. „Čuvaću je dok ne naučiš da ceniš ono što ljudi čine za tebe.“
Ebi je bila slomljena.
Jecaj joj je potresao celo telo. Zabava je zavladala potpunom tišinom. Deca su počela da bulje i kikoću se. Roditelji su razmenili neprijatne poglede.
Skočila sam od stola, stolica mi je škripala po podu.
„Šeron. Vrati to. SADA.“
„Čuvaću to dok ne naučiš da ceniš ono što ljudi čine za tebe.“
Šeron me je pogledala, njen ranjeni pogled je bio izoštren godinama. „Nemoj da mi pokvariš lekciju. Radi se o poštovanju.“
Ruke su mi se tresle. Bila sam dve sekunde udaljena od toga da potpuno izgubim živce kada se moj muž, Vil, nakašljao.
„Ebi“, rekao je, glasom veštački mirnim. „Moraš da se izviniš baki. A sada joj se zahvali kako treba.“
Osećala sam se kao da mi se tlo pod nogama srušilo.
Ebi je stajala tamo, još uvek plačući, gledajući nas kao da ne razume šta se dešava.
„Nemoj da mi pokvariš lekciju. Radi se o poštovanju.“
Zurila sam u Vila, šokirana. „Vile… ozbiljno? Želiš da se naša ćerka izvini?“
Na jedan užasan trenutak, nije odgovorila.
Onda su joj se oči srele sa mojim… samo na trenutak.
„Veruj mi“, rekla je.
Ruke su mi se tresle, ali sam morala da dišem i polako sam sela nazad.
Šeron je sve primetila.
Ramena su joj se opustila. Taj ponosni osmeh koji joj se raširio po licu, kao da je upravo nešto osvojila.
„Želiš da se naša ćerka izvini?“
Onda se Vil okrenuo ka Šeron, rekavši gotovo učtivo: „Mama, savršeno. Ako je ovo lekcija o zahvalnosti, hajde da je uradimo.“
Šeron je trepnula. „Šta, dođavola, govoriš?“
Vil ju je ignorisao i seo pored Ebi. „Dušo, želiš li da vidiš kako zvuči prava zahvalnost?“
Ebi je snažno šmrknula i klimnula glavom, brišući lice rukom.
Vil se osmehnuo Šeron. „Ne smeta ti ako Ebi sada vežba, zar ne? Naglas. Pred svima.“
Šeron je skoro zračila. „Oh, naravno da ne.“
„Ako je ovo lekcija zahvalnosti, hajde da je uradimo.“
Vil se nagnuo bliže Ebi i šapnuo nešto što nisam mogla da čujem.
Ebine oči su se malo raširile. Zatim je duboko udahnula i okrenula se ka Šeron.
„Žao mi je, bako Šeron.“
Šeronin osmeh se još više proširio.
Ali Ebi se nije tu zaustavila. „Mnogo ti hvala. Što si mi pokazala šta je poklon kada zapravo nije poklon.“
U sobi je zavladao potpuni tišina.
Vil se nagnuo bliže Ebi i šapnuo nešto što nisam mogla da čujem.
„Sada znam da neki ljudi daju samo da bi to uzeli nazad i naterali te da se osećaš loše.“
Šeronin osmeh se zaledio na njenom licu.
„Šta si rekla?“ oštro je upitala.
Onda je Vil ustao.
Otišao je pravo do Šeron, mirno pružajući ruku.
„Sada ću ja to uzeti“, rekao je, posežući za poklonom.
Šeronin osmeh se zaledio.
Šeron je pokušala da odvuče kutiju. „ŠTA DO ĐAVOLA RADIŠ?!“
Njegov glas je bio toliko glasan da su deca u sobi stala, a rođendanske kape su se čudno okrenule.
Vil se nije tresao. Stajao je direktno između Ebi i Šeron, fizički štiteći našu ćerku.
Zatim je mirno uzeo Svitč iz Šeroninog naručja.
Šeron je pokušala da ga drži. Vil je delovao čvrsto i nežno, ali sa potpunom sigurnošću.
Šeron je pokušala da odvuče kutiju.
Na kraju, Vil je vratio kutiju u Ebinu drhtavu ruku.
Ebi ju je držala kao da se plaši da će ponovo nestati.
Vil nije ni pogledao poklon. Njegov pogled je bio uprt u Šeron.
„Mama“, rekao je mirno, „upravo si uzela rođendanski poklon od osmogodišnjakinje. Na njen rođendan. Pred njenim prijateljima. To nije učenje. To je okrutnost.“
Okrenuo se i vratio kutiju u Ebine drhtave ruke.
Šeron je ispričala sve što se nije dogodilo.
„To je potpuno apsurdno.“
„Ne“, rekao je Vil. „Apsurdno je to što si rasplakala moju ćerku, a i dalje misliš da si ti žrtva ovde, mama.“
Šeronine oči su se raširile. „Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa mnom…?“
Vil je podigao ruku. Ne da bi je ućutkao, već da bi je sprečio da dalje viče.
Onda je pogledao Šeron u oči.
„Mama, dok se ne promeniš… dok ne naučiš da poštuješ moju porodicu kao da je tvoja, ne želim te ovde.“
Šeron ga je gledala kao da je ošamarena.
„Ovo… ne možeš biti ozbiljna.“
„Da“, rekao je Vil, pokazujući ka ulazu.
„Molim te, idi.“
Vil je podigao ruku.
Šeron je izgledala kao da je bačena u kantu hladne vode.
Pokušala je da se našali od toga – ispustila je onaj nervozni mali zvuk kada je saterana u ćošak. „Oh, prestani. Ponašaš se glupo.“
Vil se nije pomerio, nije trepnuo, nije se ublažio.
„IDI!“, ponovila je.
I prvi put celog popodneva, Šeron je izgledala sitno.
Ne jače. Ne kontroliše se. Samo ranjivo.
Pokušala je ponovo, osvrćući se po sobi kao da stoji iza nekoga.
Ali nisu. Nijedne osobe.
Šeron je izgledala kao da je bačena u kantu hladne vode.
Konačno, zgrabila je torbu i odšetala ka ulazu, štiklama su joj zveckale po podu.
„Zažalićeš zbog ovoga“, promrmljala je dok je prolazila.
Vil nije odgovorio. Samo je stajao tamo dok se vrata nisu zalupila tako glasno da su se okviri slika zatresli.
Te večeri, nakon što je poslednji gost otišao i Ebi je bila u svojoj spavaćoj sobi u pidžami, srećno se igrajući na svom novom Sviču, kuća je konačno utihnula.
Vil je stajao u kuhinji, ne znajući šta da radi ili kaže.
„Zažalićeš zbog ovoga.“
„Trebalo je da ti kažem“, konačno je rekao. „U vezi novca. U vezi celog plana.“
Skrštenih ruku, još uvek obrađujući sve, odgovorila sam: „Stvarno si mislio da će tvoja majka konačno biti normalna.“
„Želela sam da bude. Mislila sam da ako mu dam šansu da uradi nešto dobro, hoće. Pretpostavila sam da će to olakšati tebi i Ebi.“
„A umesto toga, povredio je našu ćerku“, odgovorila sam.
Vil je klimnuo glavom, stisnuvši vilicu. „Znam.“
„Stvarno si mislio da će tvoja majka konačno biti normalna.“
Čuli smo Ebi kako se smeje sa interneta.
„Znam da ti nisam rekao“, konačno reče Vil. „Ali ponosan sam na ono što si danas uradio.“
Bio je iznenađen.
