Jutro je bilo providno, kao dah zime.
Sneg je ležao u ravnom sloju, a tanki inje svetlucao na granama, kao da ih je neko posuo staklenom prašinom.
Sunce se jedva podizalo iznad krovova, obasjavajući ulicu bledim zlatom.
Džordž Miler išao je svojim uobičajenim putem — stariji domar s dobrim očima, u pletenoj kapi i iznošenoj jakni.
Voleo je rane sate, kada grad još spava.
Vazduh je mirisao na dim iz kamina i svež hleb iz male pekare na uglu.
Njegovi koraci krckali su po snegu, i u toj krhkoj tišini Džordž se osećao kao deo sveta.
Kod kontejnera za smeće primetio je mačku.
Šarena, s promrzlom dlakom — ona ista koja je tu provodila već nekoliko zima.
Mnogo puta joj je donosio hranu, a ona ga je uvek posmatrala oprezno, ali pametno, kao da razume više nego što bi životinja trebalo.
Danas se ponašala čudno.
Nije se micala. Ležala je sklupčana, repom pokrivajući nešto ispod sebe.
Kada se Džordž približio, mačka je podigla pogled — i u njenim očima bilo je nešto posebno.
Ne strah. Ne bes. Nego… briga.
Samo što nije produžio dalje, kad je čuo zvuk.
Tih, jedva čujan cvrkut. Ne mačji — dečji.
Džordž je zastao, a zatim pažljivo kleknuo.
Pod starim, prljavim ćebetom, ispod tela mačke koja se tresla od hladnoće, ležao je mali smotuljak. Rumenoliko lice, majušni nosić, drhtave usne.
Beba. Prava beba.
Mačka se privijala uz nju, grejala je svojim telom.
Dlaka joj je bila mokra od inja, šape su joj podrhtavale, ali se nije pomerala.
Kad je Džordž pružio ruku, mačka je zašiktala — tiho, gotovo bolno. Nije mu dopuštala da dodirne dete dok se nije uverila da mu neće nauditi.
Džordž je skinuo svoju toplu jaknu i pažljivo umotao bebu.
Drhtavim prstima pozvao je hitnu pomoć.
Mačka je sve vreme sedela pored njih — pravila korak napred, pa opet ležala bliže detetu.
Kad su lekari stigli, povukla se za korak, ali nije otišla.
Gledala je kako nežno uzimaju bebu, proveravaju disanje, pokrivaju je ćebetom.
Jedan bolničar je rekao:
— Da nije bilo nje… dete ne bi doživelo jutro.
Kad je kola hitne pomoći odvezla bebu, mačka je ostala da sedi u snegu.
Samo je gledala, sve dok svetla nisu nestala za krivinom.
Onda je tiho ustala, okrenula se — i otišla.
Niko je više nije video.
Džordž se vraćao još mnogo puta, donosio hranu, tražio tragove.
Ali mačka kao da se istopila u zimskom vazduhu.
Ponekad misli da nije bila obična životinja.
Možda je neko poslao baš nju — te noći, na to mesto.
Da spase jedno malo srce.
I svako zimsko jutro, prolazeći pored tog ugla, Džordž podigne pogled ka nebu i šapne:
— Hvala ti, devojčice.
I čini mu se da negde u vazduhu čuje tiho predenje.
Meko, toplo.
Kao podsetnik —
čuda još uvek postoje. Samo hodaju na tihim šapama.
