Savana je drhtala od vrućine. Vazduh je bio gust, težak kao med, a zemlja je mirisala na prašinu i sunce.
Lavica je ležala u senci akacije, poludremala, slušala kako se njeno mladunče igra u travi — prevrće se, juri svoj rep, ispušta smešne režajeve, pokušavajući da zvuči kao odrasla. Podigla je glavu, pogledala ga lenjo i ponovo sklopila oči. Sve je bilo mirno. Previše mirno.
Ptice su utihnule.
Čak je i vetar stao.
Lavica se uspravila, uši su joj zadrhtale. Osetila je nešto — pre nego što je videla. U nebu je zablistala tačka. Sitna, ali kretala se prebrzo. Srebrni odsjaj — i onda oštar zvižduk.
Sokol. Ogroman, snažan, brz kao strela.
Obrušavao se pravo na mladunče. Lavče je podiglo glavu, a u njegovim očima na trenutak se ogledalo nebo — svetlo, zastrašujuće, koje se sručilo na njega.
Lavica nije razmišljala. Samo je skočila. Telo joj je znalo pre uma. Prašina joj je ušla u oči, kandže zapele za zemlju. U poslednjem trenutku pokrila ga je svojim telom. Vazduh je eksplodirao — krila, krik, sunce i pesak u istom dahu.
Sokol je udario — ali ne njega. Nju. Kandže su joj rasekle rame, koža zapekla.
Zarežala je, ne od bola, nego od besa. Jednim zamahom šape odbacila je pticu u stranu. Sokol je pao u travu, zatreperio krilima i, posle par trzaja, uzleteo — nestao u svetlosti, kao senka koja se povukla.
Lavica je disala teško, držeći mladunče uza sebe.
Živo. Njegovo srce je tuklo ispod njene šape, brzo, vrelo. Polizala ga je po glavi.
— Sve je u redu, — kao da je rekla.
I tada — zvuk.
Slab, promukao, iz pravca žbunja.
Podigla je glavu. U travi se nešto pomerilo. Najpre je pomislila — novi napadač.
Ali ne. Bio je to drugi sokol. Mali. Tek operjao. Ležao je, nemoćan, tresao krilima, cvrkutao tiho, kao da plače.
Lavica se ukočila. Vetar je jedva pomerio travu. Sve je utihnulo — onaj trenutak pre nego što svet odluči šta će dalje.
Gledala ga je i shvatila: onaj veliki sokol nije napadao.
Branio je.
Pokušavao je da povrati svoje mladunče, ispalo iz gnezda.
Lavica je duboko udahnula. Sve u njoj se steglo — od bola, od razumevanja. Od tog surovog ogledala prirode.
Okrenula se ka svom laviću, privukla ga bliže i pogledala nebo.
Tamo gde je sokol nestao, sada su kružila oblaka — sporo, mirno, kao da ništa nije bilo.
Ponekad majka štiti. Ponekad gubi.
A samo one koje su volele istinski znaju — između ta dva trenutka nema razlike.
