Godinama sam kupovao u istom supermarketu. Prodavci su me poznavali, uvek se smešili, i nikada nisam sumnjao u kvalitet. To je bila neka tiha garancija: poznato znači sigurno.
Ali jednog dana svratio sam u novi market. Sjajan, moderan, sve blista. Bez razmišljanja sam uzeo komad govedine — obična večera, običan dan. Ili sam bar tako mislio.
Kod kuće sam skinuo foliju, oprao meso, stavio ga na dasku i uzeo nož. Već pri prvom rezu osetio sam da nešto nije u redu. Unutra je bilo tvrdo, gotovo gumeno. Pomislio sam da je tetiva. A onda sam video — metalni sjaj.
U mesu se nalazio mali metalni predmet. Ne kost, ne hrskavica — već nešto što je ličilo na senzor. Izvukao sam ga i podigao prema svetlu. Izgledalo je kao deo elektronskog čipa.
Pomislio sam — šta da je to bilo na tanjiru moje dece? Šta da smo ga progutali? Hladan znoj me oblilo.
Te noći nisam spavao. Istraživao sam — i saznao da se na velikim farmama životinjama ponekad ugrađuju senzori. Ali po propisima, oni moraju biti uklonjeni pre nego što meso ide u prodaju. Kako je ovaj komad završio kod mene — niko ne zna.
Greška? Nemar? Ili slučajnost? Samo saznanje bilo je zastrašujuće.
Od tog dana više ne verujem lepim etiketama. Lepo pakovanje ne znači bezbednost. Ne znamo šta se dešava pre nego što hrana dođe do našeg frižidera.
Gledao sam taj metalni komadić i osećao i strah i zahvalnost. Strah zbog onoga što je moglo biti. Zahvalnost — što nije.
Danas proveravam svu hranu. Zdravlje porodice nema cenu.
Priča nije da vas uplašim — već da vas podsetim: poverenje bez pažnje ne postoji.
