Nikada nisam mislila da ću ikada napisati ovakvu priču. Ruke mi se još uvek tresu kada pomislim na to.
Ja sam Polin, imam 34 godine, samohrana majka ćerke i veći deo svog odraslog života sam radila kao čistačica. Moja ćerka, Iv, je upravo napunila šest godina.
Ona je najslađe dete koje sam ikada poznavala. Brižna je, saosećajna, strpljiva – ponekad i bolno – i za mene predstavlja sve što je dobro na ovom svetu.
Pre tri godine, Ivin otac je umro od raka. Od tog trenutka, sve što smo znale se raspalo. Trudila sam se da ostanem jaka, da nas dve držim zajedno, čak i kada sam se u sebi osećala kao da se polako raspadam.
Od tada smo samo nas dve. Borile smo se, štedele i pokušavale da izgradimo nešto što se sada može nazvati „normalnim životom“.
Bliži se Ivin rođendan i želela sam da joj poklonim nešto zaista posebno. Nešto što bi je ponovo učinilo da se oseća kao centar sveta – barem na jedan dan.
Ali računi su ponovo pritiskali. Kirija, struja, namirnice. Sve sam prebrojala dva puta prethodne noći. Koliko god da sam nagovarala brojeve, rezultat je bio isti.
Novac je ponovo bio u fazi.
„Ljubav je važnija od poklona“, šapnula sam sebi. Iv se nikada nije žalila. Ali videla sam je kako se zaustavlja kod razigranih polica u prodavnici, prstima dodiruje kutije na trenutak… a zatim odlazi bez reči.
Kao da je unapred znala da će odgovor biti ne.
Otkrijte više
Te nedelje, sa dvadeset dolara u džepu i molitvom na usnama, krenula sam sama na buvljak. Iv je ostala kod svoje komšinice, Dženis, koja je ponudila da peče kolačiće sa njom dok ja „obavim nekoliko poslova“.
Vazduh je bio hladan, svež. Većina tezgi bila je ista kao i uvek: stari alati, zamršeni kablovi, okrnjeno posuđe, zaboravljeni praznični ukrasi.
Onda sam to videla.
Lutku.
Sedela je na izbledelom somotskom stolnjaku, između dva prašnjava svećnjaka. Mogla je da primeti da je stara. Haljina joj je bila bledo ružičasta, kosa joj je bila raspuštena tu i tamo. Ali njeno lice…
Njeno lice je bilo čudno. Njene jarko plave oči bile su otvorene, a u naručju je ležala manja lutka.
Bilo je nešto majčinsko u njoj. Kao da je čekala da je neko konačno ponovo uzme u naručje.
Podigla sam je i pogledala ženu iza pulta. Izgledala je iscrpljeno, oči crvene, lice bledo ispod pletene kape.
„Koliko košta lutka?“ tiho sam upitala. „Prelepa je.“
Čovek koji je stajao pored nje pročistio je grlo.
„Uzmi je“, rekla je promuklo. „Molim te.“
„Jesi li sigurna?“ upitala sam iznenađeno.
„Uzmi je. Molim te.“
Žena me je konačno pogledala.
„Rođena je da bude držena“, rekla je krhkim, ali čvrstim glasom. „Uzmi je i voli je. To je ono što bi i ona želela.“
Nisam pitala o kome govori. Nekako sam znala da ne bi trebalo.
Čestitom putem kući sam držala bebu blizu sebe.
Sledećeg jutra, Ivine oči su se zasvetlele kada sam stavila upakovanu kutiju ispred nje. Držala ju je iznad glave kao da se plaši da će nestati.
„Jesam li stvarno dobila poklon, mama?“ šapnula je.
„Naravno, dušo. Rođendan ti je.“
Kada ju je otvorila, moj umor je na trenutak nestao. Njena sreća je napravila svu razliku.
„Prelepo je!“ rekla je, grleći je. „I ti imaš bebu!“
„Daj joj ime“, osmehnula sam se.
„Kao Rouzi je“, razmišljala je. „Može li biti Rouzi?“
„Lepo ime“, rekla sam, grudi su mi se stezale.
Onda sam čula čudan zvuk.
Tiho šuštanje. Kao statički elektrostatični snop.
„Jesi li to čula?“ upitala sam.
„Šta, mama?“ Iva me je zbunjeno pogledala.
Ispitala sam lutku. Osetila sam nešto tvrdo na šavu na poleđini njene haljine. Pažljivo sam je odmotala.
Unutra je bio mali komad tkanine. I presavijeni papir. I crveno papirno srce.
Već sam se tresla pre nego što sam uspela da pročitam.
„Srećan rođendan, mama.“
Iv je tiho pročitala.
„Ovo nije za tebe“, rekla je ozbiljno.
A onda je lutka progovorila.
„Srećan rođendan, mama!“
Glas je pripadao devojčici.
Sledećeg dana sam vratila lutku na pijacu.
I evo ih.
Žena, Mirijam, pobledela je kada ju je videla.
„Progovorila je“, rekla sam tiho.
Zaljuljala se. Njen muž ju je držao.
„Klara je to uradila“, jecala je. „Naša ćerka. Želela je da me iznenadi…
Rekla je da je Klara umrla dva dana pre svog osmog rođendana.
Lutka je bila njen poslednji poklon.
„Nikada se nije igrala na njoj“, šapnula je. „Tek sada…“
Pokazala sam joj dugme. Slušala je zvuk četiri puta.
I onda smo tu bile. Dve majke. Sa dve različite vrste tuge.
Pozvala sam je kod nas.
Nedelju dana kasnije se pojavila. Donela je igračke. I kovertu.
Tri hiljade dolara.
„Za Evu“, rekla je. „Zato što mi je vratila glas moje ćerke.“
Nisam mogla da govorim.
Od tog dana, Mirijam je postala deo naših života. Naučila je Evu da hekla. Pekle su. Pričale su priče o Klari.
Jedne večeri sam pronašla crtež na stolu.
„Mama, Mirijam i ja.“
Dugo sam plakala.
Ne zbog tuge.
Već zato što ljubav može da raste tamo gde je tuga živela.
