Rekli su da tamo ne pripadamo. U jednom trenutku moj mali unuk se smejao, sa šlagom na nosu, u sledećem je stranac režao, a onda nas je konobarica nežno zamolila da napustimo kafić. Mislila sam da je to samo okrutnost. Onda me je dečak pogledao, pokazao na lice žene… i sve što sam mislila o našim životima se promenilo.
Moja ćerka i njen muž su pokušavali da dobiju dete skoro deset godina. Lekovi, lekari, tretmani – sve što su mogli. Njihov dom je bio tih, ali ne i miran. Bila je to tišina u kojoj čak i nada zadržava dah.
Sećam se kako je moja ćerka svake večeri sedela pored prozora, sklopljenih ruku. Nije plakala. Ali nije ni bila zaista tamo. Samo je čekala. Nešto što nije ni znala šta je to.
Onda jedne noći zazvonio moj telefon. Glas joj je drhtao, između smeha i plača.
„Mama… usvajamo.“
Tanjir koji sam prala mi je ispao iz ruke. Razbio se u paramparčad u sudoperi, ali nisam ni primetila. Sedela sam na ivici kauča, ruke su mi još uvek bile mokre, i samo sam sedela u tišini.
Naravno, bile smo nervozne. Pune pitanja. Ali kada je Ben ušao u naše živote, sve je odjednom došlo na svoje mesto. Bio je sitan, sa ozbiljnim očima, kao da sve posmatra. Bio je dar koji nismo očekivale.
Kada su mi ga stavili u naručje, nije plakao. Samo me je pogledao. Onda je polako ispružio ruku i stisnuo mi prst. Kao da je znao da pripadamo jedno.
NISMO POSTALI OBOJE PO KRVI.
Nismo postali jedno po krvi. Već po nekoj mnogo dubljoj vezi.
Četiri godine kasnije, moja ćerka i njen muž su poginuli. Kamion je prošao kroz crveno svetlo. Bio je to jedan telefonski poziv. Onaj koji sve oduzima.
I odjednom, sa 64 godine, ponovo sam postala majka.
Tuga me čini jakom. Kosti me bole ujutru, ruke me grče, kolena mi se bune. Ali nastavljam dalje. Jer Ben je ovde. I on je sada sve.
Prodajem povrće i cveće na pijaci. Lale u proleće, paradajz leti. Uveče pletem: šalove, male torbice, ponekad rukavice. Svaki peni je važan. Živimo skromno, ali naš dom je topao, a ljubav je uvek tu.
Tog jutra, Ben je morao kod zubara. Herojski je sedeo u stolici, stiskajući mi ruku, bez ijedne suze.
„Jesi li dobro, dušo?“ upitala sam.
Klimnuo je glavom. Bio je uplašen, ali hrabar.
OBEĆALA SAM MU IZNENAĐENJE POSLE.
Obećala sam mu iznenađenje posle.
„Vruću čokoladu?“ upitao je sa nadom.
„Zaslužuješ je“, osmehnula sam se.
Ušli smo u otmeni kafić u glavnoj ulici. Bele pločice, drveni šank, tihi ljudi sa skupim pićima i laptopovima. Nismo se tamo uklapali, ali sam pretpostavila da nikome nećemo smetati.
Ben se smejao kada mu je šlag dospeo na nos. Smejala sam se sa njim.
Onda je čovek zašištao za susednim stolom:
„Zar ne možete biti ljubazni?“
Žena je dodala:
? NEKI JEDNOSTAVNO NE PRIPADAJU OVDE.
„Neki ljudi jednostavno ne pripadaju ovde.“
Benov osmeh je nestao.
„Bako… jesam li uradio nešto pogrešno?“
Poljubio sam je u čelo.
„Ne, dušo. Neki ljudi jednostavno nisu fini.“
Onda je prišla konobarica.
Njen glas je bio ljubazan.
„Gospođo… možda bi bilo udobnije napolju. Ima klupa na ulici.“
NIJE BILO NEPRISTROLJNO. ALI JE BILO VIDNO.
Nije bilo nepristojno. Ali je bilo vidno.
Spakovao sam se.
„Idemo, Ben.“
Ali on je tiho rekao:
„Ne, bako. Ne možemo ići.“
„Zašto, dušo?“
Nije odgovorio. Samo je pogledao iza mene.
Okrenuo sam se.
POGLEDAO JE U LICE KONOBARICE.
Pogledao je u lice konobarice.
„Isto je mesto“, šapnuo je, pokazujući na njeno lice. „Kao moje.“
A onda sam ga videla. Isti mali rodni beleg. Na istom mestu.
Kada je kasnije izašao za nama, drhtavim rukama, pitao je:
„Da li je ona… vaša biološka unuka?“
Rekla sam mu istinu.
„Da li je rođena 11. septembra?“ pitao je.
Jeste.
Plakala je.
„Rodila sam je. Imala sam 19 godina. Sama. Mislila sam da je usvajanje najbolja odluka. Svaki dan sam se kajala.“
Nije ništa zahtevao. Samo je želeo da zna.
Na kraju smo se vratili unutra. Kafić je utihnuo kada je rekao:
„Ovde nema mesta za diskriminaciju.“
Vraćali smo se svake nedelje. Ben je crtao za njega. Smejao se.
Dve godine kasnije, Ben je pitao:
„Je li Tina moja prava mama?“
KADA SMO MU REKLI, SAMO SE NASMEHNUO.
Kada smo mu rekli, samo se nasmešio.
„Znao sam.“
Pritrčao joj je u kafiću.
„Zdravo, mama.“
I onda je sve došlo na svoje mesto.
Ponekad te život izbaci. Ponekad te pozove nazad. A ponekad ga dobiješ nazad od osobe od koje najmanje očekuješ.
