Sve je počelo kao običan petak.
Jesen je bila topla, kroz velika prozorska stakla u kancelariji probijala se meka, skoro medena svetlost.
Kafa je mirisala jače nego obično, neko se smejao u hodniku, neko zatvarao laptop s olakšanjem — kraj nedelje.
U ručnom četu pojavila se poruka iz HR-a:
„Večeras u sedam — Veče istine. Bez pravila, bez formalnosti.“
Smajli, srce, ništa posebno.
Svi su pomislili — još jedan tim bilding.
U sedam sati, u sali za sastanke, okupilo se skoro svih desetoro.
Poznata lica, vino, tanjir sira, prigušena svetlost lampe.
Marija, HR menadžerka, pustila je tihu muziku, a zatim ugasila gornje svetlo.
U prostoriji je postalo gusto — ne od ljudi, već od vazduha.
— Večeras, — rekla je, — pokušajmo samo da budemo iskreni. Sa sobom. I jedni s drugima. Bez filtera.
Oliver, šef marketinga, nasmejao se.
Nije voleo takve stvari. Ali posle minut progovori prvi:
— Umoran sam. Svaki dan glumim da mi je stalo. A iznutra — praznina.
Neko je klimnuo. Neko spustio pogled.
Zatim se tiho javila Klara:
— Živim sama. Već tri godine. I svakog dana govorim sebi da mi je dobro. A onda uključim televizor, samo da neko govori.
Marija je ćutala.
Svetlo se presijavalo u čašama, i lica su postala drugačija — prava.
Lukas je rekao da ga je strah starosti.
Ana je priznala da se oseća nevidljivo.
Žan je uzdahnuo:
— Odavno ne verujem da radim nešto važno. Samo dolazim, odlazim, ponavljam isto.
Prošlo je četrdeset minuta.
Smeh je nestao. Ostali su samo udisaji, gutljaji vina i tišina.
Neko je ustao i izašao bez reči. Vrata su se tiho zatvorila.
Marija je pogledala preostalih petoro.
Ćutali su, ali u tom ćutanju bilo je više istine nego u stotinama sastanaka.
U vazduhu je mirisalo na vino, papir i nešto još — kao da gori prašina, sagoreva laž.
Rekla je tiho:
— Mislim da je za večeras dovoljno.
Odlazili su jedan po jedan. Niko nije upalio svetlo.
U hodniku su svetlele blede sijalice, stolice su se presijavale u staklu.
Klara se zadržala na vratima i nasmešila — umorno, ali iskreno.
Sutradan niko nije spominjao „veče istine“.
Ali svi su došli malo ranije.
I prvi put posle dugo vremena — tiho su se osmehivali jedni drugima.
