Jutro je počelo mirno. Prazan put izvan grada, prvi zraci sunca, kapi rose na travi pored puta. Kamere su beležile uobičajeno: kretanje automobila, retke pešake, tišinu.
Dok se ona nije pojavila.
Na snimku se vidi: iz žbuna izlazi pas. Mršav, prljave, raščupane dlake, pocepanog povoca i opreznog pogleda. Trči pravo na put, kao u panici.
Prvi automobil naglo koči, drugi skreće u stranu. Ljudi viču, trube, neko već vadi telefon misleći da je pas poludeo. Ali pas ne odlazi. Laže, skače između traka, ne dozvoljava nijednom vozilu da priđe.
Posle nekoliko sekundi iznenada staje — tačno nasred puta, ispred srebrnog sedana — i laje još jače.
Vozači izlaze, besni.
— Sklonite ga sa puta! — viče neko.
— Ugrizaće nekog! — kaže drugi.
Ali pas se ne pomera. Samo reži i gleda ispod automobila.
Jedan muškarac prilazi bliže, saginje se — i odmah odskoči.
Ispod automobila, nekoliko centimetara od točka, leži dete.
Dečak, umotan u ćebe, izgrebanog lica, zatvorenih očiju.
Za nekoliko sekundi postaje jasno: to nije slučajnost.
Nešto dalje na putu — tragovi nesreće. Prevrnuta dečja kolica, slomljena ograda. Žena — majka — vrišti, panično traži sina, ne znajući da se otkotrljao na kolovoz.
Da pas nije istrčao baš u tom trenutku, prvi automobil ne bi stigao da zakoči.
Kada su spasioci stigli, izvukli su dečaka — disao je.
Pas je stajao pored, drhtao, nepomičan, dok ga nisu predali lekarima. Zatim je seo kraj puta i pogledao u daljinu, kao da zna da je njegova misija završena.
Kasnije se saznalo: pas je živeo u blizini više od godinu dana. Ljudi su govorili da se svakog jutra pojavljuje na tom putu, leži kraj ivice i posmatra automobile.
A onda ga je jedna žena prepoznala. Bio je to pas njenog brata koji je ovde poginuo u nesreći pre dve godine.
Sada živi kod porodice deteta koje je spasao.
Dečak ga zove Sky, jer, kako kaže, „doletela je pravo sa neba“.
I svaki put kada porodica prolazi tim putem, Sky podigne glavu — kao da proverava da je put bezbedan… i da više niko neće stradati.
