Noć je bila ledena do kostiju.
Vetar je silazio s planina, gonio suv sneg, reflektori su sekli tamu oštrim belim zracima.
Na graničnom punktu vladala je tišina, koju su prekidali samo kratki radio-šumovi i škripa čizama po zaleđenoj zemlji.
Dok se nije pojavio udaljeni obris.
Žena je išla ivicom puta, pogurena, kao da na leđima nosi ceo svet.
Šal joj je vijorio na vetru, ruke su čuvale nešto uz grudi — zavežljaj, dokumenta, život.
Iza nje — grupa izbeglica, senke u snopu svetlosti. Ali ona je išla sama, sporije od svih.
— Hej! Stojte! — viknuo je neko iz straže.
Svetiljka ju je izdvojila iz tame — bledo lice, mokra kosa, oči bez straha, samo umor.
Pokušala je nešto da kaže, ali glas joj se slomio.
I tada je stala.
Ruke su joj zadrhtale.
Prsti popustili.
I ispod kaputa — pokret.
Vojnik koji je bio najbliži ukočio se.
Čuo je kratak zvuk — ni krik, ni jecaj. Nešto između.
Bacio se napred, skinuo rukavice, kleknuo.
Žena je pokušavala da govori, ali reči su se gubile u ledenom vazduhu.
On joj je nešto govorio nazad, ne sećajući se kasnije ni sopstvenih reči.
Samo je video njene oči i shvatio da vreme curi u sekundama.
Pružio je ruku, ne znajući zašto — instinktivno.
Ruke, navikle na oružje, drhtale su.
I u tom trenutku, negde daleko, oglasila se sirena.
Podigao je glavu, a reflektor ih je obasjao — blještav svet, pahulje u vazduhu, dah koji se pretvarao u paru… i između svega toga — krhko, gotovo sveto trenje između života i smrti.
Sekunda — i tišina.
Nije znao šta da radi.
Sve se odvijalo prebrzo.
Žena je ležala na zaleđenoj zemlji, dah joj je izlazio u oblacima pare, lice joj je pobledelo, a ruke su se grčevito držale za sneg.
Pokušavala je da govori — drugim jezikom, slabašno, jedva čujno.
— Sve je u redu… tiho, tiho… — govorio joj je, i sam ne verujući da te reči išta znače.
Sneg mu je udarao u lice, vetar mu je svlačio kapuljaču s glave.
Oko njega — komešanje: neko je zvao bolničara, neko tražio ćebe, neko samo stajao, nemo.
Ali niko nije prišao bliže.
Sagnuo se pored nje.
Video je krv na snegu — oštar kontrast, crveno na belom.
Ona mu je stezala ruku, snažno, kao da od toga zavisi život.
Uzvratio je stisak.
— Još malo… čujete? Samo još malo.
Skinuo je jaknu, stavio je pod njenu glavu. Prsti su mu bili ukočeni, ali nije prestajao — proveravao je dah, pokušavao da je zagreje dlanovima, ne znajući ni sam zašto.
A onda — kric.
Kratak, oštar, živ.
Svet se zaustavio.
Čak je i vetar na trenutak utihnuo.
Ona je plakala.
Vojnik je drhtao.
I tada je prvi put u svojoj službi učinio nešto što nikada pre nije — skinuo rukavice i pružio ruke.
Beba je bila sićušna, topla, jedva se micala. Samo je tiho uzdahnula kad ju je dotakao hladan vazduh.
Umotao ju je u svoj šal, pritisnuo uz grudi.
Gledao je — ne u dete, već u dah tog malog čuda.
Kako para izlazi iz sitnih usta.
Kako život počinje, tu, u njegovim rukama.
Iza njega su stajali saborci. Jedan je ćutao, drugi se okrenuo. Treći je držao svetiljku — a svetlo je drhtalo, jer mu se i sama ruka tresla.
A Aron — tako se zvao — osetio je kako ga peku oči.
Treptao je, misleći da je to sneg. Ali ne — bile su suze.
Prave.
Tople.
Nije plakao ni na sahrani druga. Ni kad je stajao na granici pod paljbom.
Ali sada — nije mogao drugačije.
Majka je disala.
Beba je bila živa.
I negde između reflektora, hladnoće, oružja i komandi, Aron je prvi put posle mnogo godina osetio da upravo to — čuvati život — znači biti čovek.
