Imala sam trideset godina kada sam upoznala Rika, i tada sam mislila da nešto propuštam. Nisam sanjala o velikom, otmenom venčanju još od detinjstva, ali sam uvek zamišljala dom u kome je vazduh ispunjen dečjim smehom. Sićušne čarape u sušilici, crteži na frižideru, otisci prstiju na prozoru.
Umesto toga, imala sam jednosoban stan, umiruću sobnu biljku i posao koji me je držao zauzetim, ali me nije ispunjavao životom. Tišina mojih večeri ponekad je delovala tako teško, kao kazna.
Rik je to promenio.
Bio je profesor biologije u srednjoj školi. Bio je smiren, strpljiv, tihog govora, sa više mira u očima nego što sam ikada videla na svetu. Upoznali smo se na roštilju kod prijatelja, gde sam pet minuta nakon što smo se predstavili, prolila crno vino po njegovoj košulji.
Bila sam smrtno uplašena.
Samo je pogledao mrlju i osmehnuo mi se.
„Zvanično se sada zabavljamo. Ja sam Rik.“
„Šelbi“, rekla sam.
NIJE BILA LJUBAV NA PRVI POGLED.
Nije bila ljubav na prvi pogled. Bila je to tiha sigurnost. Osećalo se kao da je nešto kliknulo u vama.
Dve godine kasnije smo se venčali. Ofarbali smo gosteinsku sobu u svetlo sivo, kupili krevetac koji nam još nije bio potreban. Pričali smo o imenima za bebe tokom večere kao da ga već imamo.
Ali vreme je prolazilo. Krevetac je ostao prazan.
Stigli su tretmani. Hormonske injekcije, operacije, endometrioza, ožiljci, testovi, kartoni na mom telefonu. Svaki negativan test je bio mala tuga. Rik me je grlio kada sam se slomila, šapućući da će jednog dana sve uspeti.
Prošlo je sedam godina.
Onda je naš lekar nežno rekao, možda je vreme da prestanem.
Te noći, ja sam bila prva koja je to rekla:
„Hajde da usvojimo.“
RIK ME JE POGLEDAO I NASMEHNUO SE KAO DA JE OVO ŽELEO MESECIMA.
Rik me je pogledao i nasmešio se kao da je ovo želeo mesecima.
Proces je bio dug. Pitanja, provere, čekanje. Onda jednog kišnog četvrtka, telefon je zazvonio.
„Imamo novorođenu devojčicu“, rekli su iz agencije. „Zdrava je i odmah joj je potreban dom.“
Eli smo doveli kući sledećeg dana.
Bila je sićušna i ružičasta, i instinktivno je obmotala ruku oko mog prsta.
„Savršeno“, šapnuo je Rik, sa suzama u očima.
Te noći, sedela sam pored krevetića i rekla:
„Ovako bi život trebalo da bude.“
? ONA JE NAŠE ČUDO, ODGOVORIO JE.
„Ona je naše čudo“, rekao je.
Ali posle tri dana, nešto se promenilo.
Rik je postajao sve distanciraniji. Dozivao bi u bašti, tihim glasom. Ako bih pričala o Eli – njenom malom zevanju, njenom mirisu – jedva bi odgovarao.
Jedne noći sam prolazila pored dečije sobe kada sam čula njen glas iz dnevne sobe.
„Slušaj… ne smem da dozvolim Šelbi da sazna. Bojim se… možda ćemo morati da vratimo lutku. Mogli bismo reći da ne radi. Da ne možemo da se povežemo. Bilo šta.“
Zamrzla sam se.
Ušla sam.
„VRATITI JE? Rik, o čemu pričaš?!
ON SE ZAMRZNUO, TELEFON JOŠ UVEK UZ UVO.
Zamrznuo se, telefon i dalje uz uvo.
„Pogrešno si me razumela“, rekao je prebrzo. „Hteo sam da vratim pantalone…“
„Čuo sam tačno šta si rekla!“ Ko tako priča o svom detetu?
„To je samo stres“, rekao je.
Tražila sam dva dana. Ona je zaćutala.
Trećeg dana sam otišla kod svoje svekrve, Đine. Sve sam joj ispričala. Ćutala je, a onda je samo rekla:
„Ne smem da otkrijem tajnu svog sina. Ali razgovaraću sa njim.“
Nedelja je prošla u napetosti.
ONDA JE RIK JEDNE VEČERI SEDEO SA MNOM U KUHINJI.
Onda je Rik jedne večeri sedeo sa mnom u kuhinji.
„Moram ti nešto reći“, počeo je.
Rekao je da je primetio rodni beleg na Elijinom ramenu. Na istom mestu, istog oblika kao njegov. Već je naručio DNK test – nešto ju je grizlo.
Kada je video beleg, uzeo je uzorak.
Rezultati su stigli dva dana kasnije.
„Eli je moja biološka ćerka.“
Vazduh oko mene je nestao.
Rekao mi je da je, nakon što smo se posvađali, pijano proveo noć sa drugom ženom. Zvala se Alara. Nije znala da je trudna. Agencija je potvrdila da ne želi bebu.
Eli je bila njegova krv.
A mojih sedam godina čežnje bio je dokaz muževljeve nevernosti.
Te noći sam držala Eli u naručju. Gledala sam kako joj se grudi dižu i spuštaju.
Nije bila njena krivica.
„Voljena si“, šapnula sam.
Rik je stajao iza mene.
„Nisam htela da te povredim.“
„Znam. Ali jesi.“
MISLA O OPRAŠTANJU NIJE NAŠLA MESTA U MENI.
Misla o oproštaju nije našla mesta u meni. Kuća mi se više nije činila kao dom.
Razveli smo se.
Dogovorili smo se o zajedničkom starateljstvu. Eli nije htela da bira između nas.
Jedne noći, nedeljama kasnije, sedela sam u dečijoj sobi i gledala je kako spava.
„Bićeš dobro, zar ne?“ šapnula sam.
Eli možda nosi Rikovu krv.
Ali ona nosi moje srce.
