Mislila sam da radim nešto dobro. Mislila sam da pomažem članu porodice. Nisam imala pojma da mu zapravo dajem slobodu da potpuno uništi naše poverenje.
Imam 34 godine, moj muž Dejv ima 36, i imamo dvoje dece: Maks ima deset, a Lili osam godina.
Ništa posebno. Mi smo prosečna porodica.
Kopačke pored vrata. Mrvice u minibusu. Školski ručkovi, roditeljske dozvole, veš koji nikada ne prestaje.
Ali prošli Božić je trebalo da bude „velika stvar“.
Nismo imali pravi odmor godinama. Ne onaj „tri dana kod bake i zovi to odmorom“. Konačno smo uštedeli dovoljno novca da provedemo celu nedelju pored mora. Stan za iznajmljivanje. Balkon. Samo nas četvoro.
Deca su napravila papirni lanac i zalepila ga na zid u hodniku.
„Spavamo četvoro!“ – viknula je Lili, otkidajući kariku.
– Samo plaža – promrmlja Maks, a onda pola sata kasnije upita:
– A koliko sada spavamo?
Odustali smo od svega zbog ovog putovanja. Manje restorana. Nula nepotrebnih onlajn porudžbina. Prodavala sam staru bebi odeću.
Tri dana pre polaska, zazvonio mi je telefon dok sam pakovala majice u kofer.
Bila je to moja snaja, Mendi. Ima trideset godina.
– Ne znam šta da radim… – jecala je.
Nije bio samo plač. Gušenje, očaj.
Sedela sam na ivici kreveta.
– Mendi, stani na trenutak. Šta se desilo?
Rekla je da joj se stan renovira.
– Srušili su kuhinju. Sve je prašnjavo. Nema sudopera, nema ormarića. Rekli su da će biti spremno za Božić, ali nije. Kutije svuda. Nisam kako treba spavala nedeljama.
Dejv se pojavio na vratima, osluškujući.
„A sada je Božić“, dodala je Mendi. „Svi imaju planove. Ne želim da idem sa kauča na kauč. Ne znam gde da idem.“
Imala sam loš predosećaj.
Onda je rekao.
„Mogu li da ostanem sa tobom dok te nema? Samo tu jednu nedelju. Samo ja. Kunem se da ću se pobrinuti za sve. Samo mi treba mesto da dišem.“
Dejv i ja smo se pogledali.
Naša kuća nije otmena. Ali je naša. Dečije sobe. Njihove stvari.
„Ne znam…“ rekla sam polako. „Cela ova kuća.“
„Zato“, odbrusio je. „Nećeš biti tamo. Deci je svejedno. Ostaviću je onakvu kakvu sam je našao. Bolju, zapravo. Molim te.“
Dejv je tiho rekao:
„Samo nedelju dana.“
„Razumem te“, šmrknula je Mendi.
Na kraju smo rekli da.
Sledeća dva dana su bila kao vihor: pakovanje za odmor, čišćenje za gosta. Sveže posteljine, obrisane površine, mesto u frižideru, čak sam stavila i malu poruku:
„Osećajte se kao kod kuće. Srećan Božić. – D i L“
Dok smo zatvarali vrata, pomislila sam: Barem će mu biti udobno.
Putovanje je bilo savršeno.
Deca su jurila talase, jela sladoled, Dejv je čitao knjigu, a ja sam zaspala uz zvuk okeana.
Poslednje noći, Maks je pitao:
„Možemo li ostati zauvek?“
Osmehnula sam se. Nisam imala pojma da će taj osećaj trajati tačno dok nisam otvorila ulazna vrata.
Kad sam ušla, osetila sam miris. Bio je ustajao, kiseo.
Kuhinja je izgledala kao da je eksplodirala. Prepune kante za smeće. Prazne flaše na pultu. Lepljivi tragovi stakla. Crvene plastične čaše na podu.
Kauč u dnevnoj sobi je bio mrljav. Ne malo. Slinast, mračan. Ćebad na podu. Činija hrane na stočiću, stvrdnuta.
„Mama?“ šapnula je Lili.
Krhotine stakla svetlucale su na tepihu.
Lampa u Maksovoj sobi je bila razbijena.
„Opljačkani smo?“ tiho je upitala.
Ne.
Bila je žurka.
Dejv je pozvao Mendi.
„Šta se ovde desilo?“ upitala sam.
„Bio je Božić“, rekla je. „Rekao si da mogu da ostanem.“
Rekao je da idemo predaleko. On će to srediti. Nije mogao ništa da priušti. Renoviranje.
Spustila sam slušalicu.
Dejv je otišao da je vidi.
Kada se vratio, bio je bled.
„Lagao je“, rekla je. „Nije bilo renoviranja. Mesto je bilo završeno. Čisto. Sve je bilo u redu.
Istina je otkrivena.
Naišao je na onlajn oglas: privatna kuća za božićnu zabavu. Keš. Bez pitanja. Znao je da odlazimo. Iznajmio je našu kuću strancima.
Vratili smo se sledećeg dana.
„Podnosimo tužbu“, rekao sam.
„Mi smo porodica!“, viknuo je.
„Zato boli“, odgovorio je Dejv.
Plaćeno. Čišćenje. Šteta. Lampa. Sofa.
Kuća je ponovo bila čista.
Poverenje nije bilo.
