Dan je bio sunčan i proziran, kao da je stvoren za nešto lepo.
U vazduhu se mešao miris kafe, blagih parfema i sveže peciva.
Hodala je polako, gledajući oko sebe — samo je želela da se prošeta posle posla.
I tada je ugledala izlog.
Na lutki je visila haljina — bela, lagana, kao da je satkana od svetlosti.
Zaustavila se.
Stajala i gledala kako se tkanina pomera na povetarcu kroz staklo.
Bilo je u njoj nečeg jednostavnog i čistog, kao san koji si davno zaboravio, a onda ga iznenada prepoznao.
Odlučila je.
Otvorila vrata i ušla.
Unutra je sve blistalo: ogledala, mermerni pod, miris skupog parfema.
Tiha muzika, skoro nečujna.
Prodavačica za pultom podigla je pogled s telefona i pogledala je.
Brzo. Ocenjujuće.
I u toj sekundi već je sve bilo jasno.
— Probne kabine su zatvorene danas, — rekla je.
— Samo sam htela da probam haljinu… —
— Bez probe ne ide, — odgovorila je prodavačica, s osmehom koji nije stigao do očiju. — A i ne mislim da je to vaš kroj.
Glas joj je bio miran, ali hladan.
Druga prodavačica u uglu se nasmejala, prekrivši usta rukom, kao da kašlje, ali joj je pogled blistao od podsmeha.
Devojka je stajala na mestu.
Nekoliko sekundi — bez reči, bez daha.
Vazduh je postao gust, kao pred oluju.
— Razumem, — tiho je rekla.
Okrenula se i izašla.
Napolju je sunce udarilo u oči.
Zaustavila se pred izlogom, gde je ona ista haljina još uvek sijala na svetlosti.
Gledala ju je — i u odrazu videla sebe,
onu koju su upravo pokušali da učine “nevidljivom”.
Zatim je izvadila telefon.
Klik. Jedna fotografija.
Bez filtera, bez reči.
Samo odraz — ona i haljina iza stakla.
Postavila je sliku uveče, ne razmišljajući mnogo.
Napisala kratko:
„Kad ti kažu da to nije tvoj kroj — samo sačekaj.“
Niko nije očekivao da će eksplodirati po mrežama.
Fotografija se delila svuda, komentari su stizali jedan za drugim:
„Prelepa je.“
„To se zove dostojanstvo.“
„Lepota ne traži dopuštenje.“
Nedelju dana kasnije, isti butik je organizovao snimanje nove kolekcije.
Na glavnom ekranu u izlogu, pod jakim svetlima, pojavila se reklama.
Na njoj — ona.
U istoj toj haljini.
Tog dana u butik su opet ušli kupci.
Iza pulta su stajale iste prodavačice — ali se više nisu smejale.
A devojka je prošla pored njih, nasmejala se — mirno, bez zlobe.
Na trenutak su im se pogledi sreli.
Sada su znale.
„Nije njen kroj“ — postao je priča koju su zapamtili svi.
