Voz je već kretao.
Zveckanje točkova mešalo se sa zviždukom, u vazduhu miris gvožđa i uglja.
Na peronu stoji dečak, desetak godina, u pohabanom kaputu, sa rancem i kovertom u ruci.
Lice crveno od hladnoće, oči mokre, ali odlučne.
Drži pismo kao da diše.
Na koverti piše neravnom rukom:
„Tati. U jedinicu. Lično.“
Voz se pokrenuo.
Dečak potrča.
Trčao je uz kompoziciju, dahćući, posrćući.
Ljudi su mu dovikivali, ali ih nije čuo.
Pred njim — otvoren prozor poslednjeg vagona.
Još malo… još korak…
Bacio je pismo — i video kako nestaje unutra.
Uspeo je.
Zaustavio se, savijen, dišući teško.
Voz se udaljavao, a dečak se nasmejao kroz suze.
Otac će sada znati.
Ali onda…
nešto meko dotaknu mu nogu.
Podigao je pogled — i ukočio se.
Pismo. Ista koverta.
Lagano pocepana.
Podigao ju je, okrenuo — i na poleđini, nov rukopis:
„I ja sam pokušao da stignem.“
Pogledao oko sebe — nikog.
Voz nestao iza krivine.
Tišina nad šinama.
Otvorio pismo — unutra ista fotografija: on i otac na reci.
Ispod nje pisalo je:
„Vrati se brzo. Čekam te.“
Polako je spustio glavu.
Vetar razmotao novine na klupi.
Na naslovnici — fotografija.
Naslov:
„Voz iz jedinice br. 214 stigao bez gubitaka… osim jednog vojnika koji nije stigao da se ukrca.“
Dečak stoji nepomično.
Drži pismo.
Gleda u pravcu gde je voz nestao.
I prvi put šapuće:
— Tata… pročitao si ga, zar ne?
Vetar nosi koverat niz šine.
I kao da se čuje tihi glas:
„Stigao sam.“
