Nebo nad savanom bilo je zaslepljujuće belo. Vazduh je treperio kao užareni miraz, i čak su i ptice utihnule u granama akacija. Dan se lenjo razvlačio, dok se pored logora rendžera nije začuo vedar dečji smeh.
Bio je to Eli, desetogodišnji dečak koji je živeo sa ocem zoologom u rezervatu.
Pored njega se igrao njegov prijatelj — malo slonče koje su jednom davno spasili iz zamke krivolovaca. Eli ga je nazvao Tembo.
Oni su odrasli zajedno.
Dečak mu je nosio vodu, češkao ga iza ušiju, učio da podigne loptu surlom. Tembo ga je svuda pratio — poput psa — čak i kad se otac smejao i govorio da “prijateljstvo sa slonom” zvuči kao ludost.
Ali između njih je postojala neobična veza.
Tog jutra sve je bilo kao i obično.
Eli je bacao loptu od suve trave, a Tembo mu ju je vraćao uz radosne zvuke.
— Hajde, Tembo! — smejao se dečak, trčeći dalje od logora, prema žbunju.
Slonče je trčalo za njim, dižući oblake prašine. Sve je izgledalo kao igra.
A onda se svet prelomio u jednom trenutku.
Zemlja pod Elijevim nogama se otvorila — i on je nestao.
Začuo se tup udarac, kratak krik — i tišina.
Lopta se otkotrljala i upala u tamnu rupu.
Tembo je zastao.
Nije razumeo gde je nestao njegov prijatelj.
Prišao je bliže, ispuštajući uznemirene zvuke, nagnuo se — i video dole.
Eli je ležao na dnu duboke jame, zapleten u suve grane. Prašina se dizala u oblacima.
— Tembo! — povikao je dečak. — Ovde sam! Pomozi mi!
Slonče je zatrubilo u odgovor.
Pokušalo je da se spusti, ali se zemlja osipala ispod njegovih nogu.
Zato je ispružilo surlu — nije moglo da dohvati.
U očaju je udaralo tlo, kretalo se amo-tamo, ispuštalo duboke krikove dok mu suze nisu potekle iz očiju.
Minuti su se vukli kao večnost.
Onda se Tembo iznenada smirio. Njegovo disanje se ujednačilo.
Okrenuo se i potrčao — prema kampu u daljini.
Rendžeri su ga čuli mnogo pre nego što su ga videli.
Trčao je ka njima, trubeći glasno, osvrtao se, kao da ih zove.
U početku su mislili da paniči, ali jedan iskusni čuvar je shvatio — želi da ga prate.
Tembo se nije zaustavljao dok ih nije doveo do jame.
Kad su ljudi stigli, Elija gotovo nije bilo videti — samo ruka koja je hvatala ivicu.
Slonče je stajalo tik pored, nagnuto nad otvor, dodirujući ga surlom, ispuštajući tihe, ritmične zvuke.
Rendžeri su spustili konopac, jedan od njih se spustio dole.
Eli je bio živ. Bez preloma — samo prašina i ogrebotine.
Kada su ga izvukli, dečak je zagrlio Tembovu surlu, a on je ispustio tih, šuštav zvuk — kao da se smeje.
Kasnije je Elijev otac rekao:
„Mislio sam da on samo oseća. Ali on je razmišljao. Znao je šta treba da uradi.“
Priča se brzo proširila svetom kada je jedan turista, koji je slučajno snimao pejzaž, objavio video:
ogroman, prašnjav siluet na zalasku sunca i mali dečak koji podiže ruku.
A kad su oca pitali da li sada veruje da životinje razumeju ljude, samo je odgovorio:
„Verujem da neki od njih — osećaju dublje nego što mi ikad možemo da shvatimo.“
