Занимљиво је знати

Sunce je stajalo visoko, vazduh podrhtavao od vrućine.Leto je bilo u punom jeku — lenjo, sporo, gusto kao med.Ana je stavljala čajnik, Marija se bavila cvećem kraj ograde.Sve

Kada su je pronašli, ležala je pored ugljenisanog zida stare kuće.Opečena, drhtava, s očima u kojima je ostao samo strah.Vatrogasci su mislili da neće preživeti.Ali Marli je preživela

Jutro je izgledalo kao da počinje iznova.Grad je disao paru iz šahtova, mirisao na kafu i mokru zemlju posle kiše.Ljudi u šarenim patikama okupljali su se kod starta,

Sunce se već spuštalo ka zalasku, prosipajući po poljima gusto, zlatno svetlo.Vazduh je mirisao na seno i večernju svežinu.Stara kobila, Dejzi, stajala je kraj ograde ranča, lagano njišući

Stajala je u redu, umorna posle smene, s kesom namirnica u rukama.Ispred nje — dečak, možda dvanaest godina, mršav, spuštene glave, drhtavih ruku.— Ja… zaboravio sam novčanik, —

Primetio ga je slučajno — mršavog, sivog mačka koji je sedeo ispred zgrade i gledao svet umornim pogledom starog čoveka.Isprva je samo prolazio. Onda nije izdržao — kupio

Vozio je uskom seoskom cestom okupanoj suncem.Dan je bio topao, vazduh čist, nebo mirno.Nije znao kuda ide — samo više nije mogao da sedi u praznoj kući, gde

Stajala je pred ogledalom, pokušavajući da ne gleda svoj odraz.Svetlo u teretani bilo je previše jako, muzika preglasna, a smeh iza leđa — previše stvaran.Podigla je pogled i

Komšinica je ponovo pozvala policiju.Kaže — čuje se vrisak.I stvarno, čulo se.Ali ne od bola, ne od straha — već od daha.Od onog daha koji se budi negde

Pala je tiho, gotovo nečujno — kao sneg sa krova, ili zvezda u toplo letnje veče.Otac je čuo tupi udarac o ogradu i izašao bos na trem.Na daskama