Dogodilo se tokom običnog teretnog puta preko Tihog okeana.
More mirno, nebo čisto. Kapetan Džejms Krouford stajao je na mostu kad je mornar Rej povikao:
— Kapetane, pogledajte! Nešto viri iz vode!
Na površini mora, usred praznine, videlo se crveno-belo platno — zastava pričvršćena za metalni stub. Lepršala je lagano, kao da obeležava mesto koje ne bi trebalo da postoji.
Pomislili su da je to bova. Ali kako su se približavali, postajalo je jasno — nije.
Zastava je bila pričvršćena za čelični prsten iz koga je virila okrugla metalna ploča — poklopac, nalik na ulaz.
Spustili su čamac i prišli bliže.
Metal siv, nov, bez rđe. Sa strane mehurići — kao da neko dole diše.
— Možda ventilacija podmorskog kabla, — rekao je mehaničar Tom.
— Zašto bi onda stavili zastavu? — odvratio je Rej.
Kapetan je poslao koordinate obalskoj straži.
Rekli su im da ostanu na mestu.
Posle nekoliko sati stigao je patrolni brod. Spustili su kameru u vodu.
Na ekranu — metalna površina, izgreban natpis:
“US NAVY – Oceanic Research Unit 12”
Pokazalo se da je to deo stare američke istraživačke stanice, projekta “Neptune” iz 1986. godine.
Stanice su trebale da budu autonomne laboratorije na 300 metara dubine, ali su navodno ugašene devedesetih.
Kada su otvorili poklopac, instrumenti su registrovali napon.
Kamera je prikazala hodnik — čist metal, pločica na podu: “Research Module 03 – Active Maintenance.”
Aktivno održavanje.
Iako je stanica zvanično zatvorena pre tri decenije.
Dokumenti su kasnije potvrdili da je program postojao — sistem za nadzor podvodnih kablova i ruta, sposoban da radi decenijama bez ljudi.
Bar jedna stanica nikada nije ugašena.
Baš ova.
Kad su vojnici izvukli opremu, serveri su i dalje radili — tiho, sami, na 200 metara dubine.
Sve je odmah proglašeno tajnom.
Posada potpisala zabranu otkrivanja.
A kapetan je kasnije tiho rekao novinarima:
„Kada smo odlazili, zastava je i dalje vijorila. Previše nova… kao da ju je neko nedavno zamenio.“
