Rano jutro ležalo je nad starom ulicom u malom austrijskom gradu Braunau am Inn. Magla se dizala sa reke, mokri kaldrmaš blistali su posle noćne kiše. Prodavci su postavljali tezge, otvarali suncobrane, slagali jabuke, sir, peciva.
A među njima — kao uvek — sedela je ona.
Greta Lange, 78 godina.
Sitna, pogurena, u sivom vunenom šalu sivom vunenom šal-u, postavila bi svoju staru sklopivu stočić i iz nje izvadila istu korpu — punu plodova.
Ali ne običnih jabuka i krušaka.
Već čudnih, nikad viđenih — tamnoljubičastih, nalik smokvama, sa jantarnom unutrašnjošću.
Ponekad zelenih, rebrastih, kao iz bajke.
Niko drugi ih nije imao.
I prodavala ih je za sitan novac — po jedan evro komad, iako je svako znao da bi egzotika morala da košta mnogo više.
— Frau Greta, odakle su ti plodovi? — pitala bi je pekarka Ana Krauze.
Stara žena bi se samo nasmešila:
— Od mog unuka. On mi donosi.
Svi su mislili da unuk radi negde u inostranstvu — Italija, Grčka, ko zna.
Niko nije slutio šta se krije iza toga.
Jednog jutra crni automobil sa policijskim grbom zaustavio se pored pijace.
Izašli su inspektor Jonas Klajn i oficirka Marta Fogel.
Pravac ka Gretinom stočiću.
— Frau Lange, moramo vam postaviti nekoliko pitanja. Prodajete li ove plodove bez dozvole?
— Ja samo želim da deca jedu nešto ukusno i zdravo… — odgovorila je mirno.
Ali Marta izvadi fotografiju.
Na njoj — isti taj plod.
U zapisniku:
„Pronađeno u rezidenciji dr Stefana Milera. Eksperimentalni staklenik. Nestalo 14 primeraka. Redak hibrid stvoren genetskim metodama. Visoka toksičnost pri nepravilnoj obradi.“
Jonas je dugo gledao staricu.
— Razumete li da ovi plodovi ne smeju biti u slobodnom prometu? Gde je staklenik? Gde je vaš unuk?
Tad je Greta spustila pogled.
Njene tanke ruke su zadrhtale.
— Moj unuk… Leon… on ne donosi plodove.
Nestao je pre tri godine.
— Kako to mislite — nestao?
— Radio je kao asistent dr Mileru. Jednog dana se nije vratio kući. Policija je rekla: otišao samovoljno.
Ali… našla sam njegov dnevnik.
Pisalo je gde je staklenik.
Išla sam tamo.
I svaki put… uzela bih nekoliko plodova.
Ako ljudi probaju… znači da Leon nije radio uzalud.
Policija joj u početku nije verovala — ali je ipak otišla na navodnu lokaciju.
Iza šume, na imanju starog zamka, našli su polusrušenu kuću.
A iza nje — skriveni staklenik.
Staklena kupola prekrivena mahovinom i pukotinama.
Unutra — desetine čudnih biljaka: cvetovi sa providnim lišćem, drveće crne kore, i oni isti plodovi.
Na metalnom stolu — buđava sveska.
Prva strana: „Leon Lange. Lični dnevnik.“
Poslednja beleška, izbledela ali čitljiva:
„Ako baka sazna da se projekat zatvara, slomiće se. Ako ja nestanem — neka bar plodovi ostanu…“
Greta je uhapšena pod optužbama:
neovlašćen pristup privatnoj imovini,
širenje genetski modifikovanih biljaka,
potencijalna opasnost po zdravlje.
Ljudi na pijaci su šaputali: neki plakali, neki snimali telefonom.
Dok su je uvodili u auto, izgovorila je samo:
— Nisam prodavala… delila sam nadu.
Kasnija analiza plodova otkrila je nešto neočekivano.
Profesor Lukas Verner izjavio je:
— Onaj ko je ovo stvorio… genije je. Ne postoji ništa slično u svetu.
A starica nije kriminalac.
Ona je poslednja koja zna put do nestale laboratorije.
I grad se podelio u dva tabora:
one koji su tražili da je oslobode…
i one koji su se plašili da bi ti plodovi mogli da promene sve.
