Jutro je počelo kao i obično. Grad se tek budio, ulice su bile obasjane blagim jutarnjim suncem. Sara je žurila na posao — kafa u držaču, telefon s navigacijom, muzika tiho svira u pozadini. Sve je teklo uobičajenim ritmom, dok se nije sagnula da podigne olovku koja joj je ispala na suvozačevo sedište.
Taj trenutak ju je koštao nervoznog trubljenja iz kola iza nje — i možda kašnjenja na sastanak.
Ali baš taj trenutak, kako će kasnije reći policajci, spasao je život.
Kada je Sara ponovo podigla pogled, semafor je već pokazivao zeleno. Automobili ispred su krenuli, ali ona nije odmah pritisla gas — kao da ju je nešto zadržalo na delić sekunde.
I upravo tada, ispred njenog auta, iz pravca parkiranog kombija istrčao je dečak s rancem na leđima.
Verovatno je kasnio u školu i pokušao da pretrči ulicu. Sara je naglo pritisla kočnicu, točkovi su zaškripali, automobil se zaustavio na svega nekoliko centimetara od deteta.
Dečak je zastao, širom otvorenih očiju. Da se Sara nije sagnula za olovkom — već bi bila u punoj brzini. Sve je stalo u sekundi tišine, pre nego što joj je srce snažno udarilo u grudima.
Dečak je tiho rekao:
— Izvinite… nisam gledao.
Sara je izašla iz kola, kolena su joj drhtala. Prišla mu, spustila se i zagrlila ga — ne znajući šta da kaže. Posle minut-dva stigla je njegova majka, zadihana, uplakana. Kad se sve završilo, Sara je sela nazad u auto i dugo nije mogla da upali motor.
Kasnije je rekla:
„Prekoravala sam sebe što sam se dekoncentrisala. A onda sam shvatila — ponekad nas sudbina zaustavi, da bismo na vreme primetili ono najvažnije.“
