Nije htela da ide na sahranu bivšeg muža — „ne želim da gledam to licemerje“.
Ali ipak je otišla — zbog prošlosti.
Zatim joj je njegov sekretar predao koverat koji je promenio sve.
Kiša je padala od jutra — siva, teška, beskrajna.
Ema je stajala pored prozora, držeći crnu haljinu.
Na stolu je ležala pozivnica za sahranu čoveka koga je nekada volela više od života.
„Bivši muž“ — pisalo je. Reči od kojih se i dalje stezalo srce.
Nije htela da ide.
Ne iz mržnje, već zato što je znala — biće tamo svi: kolege, prijatelji, rodbina.
Ljudi koji su mu se smešili, a iza leđa rušili sve.
Oni koji su govorili: „Ona je samo senka pored njega.“
Oni koji su slavili njihov kraj.
Ali sećanje je bilo jače od ponosa.
Obukla je kaput, uzela kišobran i krenula.
Groblje je bilo more kišobrana.
Ljudi su šaputali, gledali.
Ema je stajala po strani, ne prilazeći kovčegu.
Nije plakala — samo je gledala mokru zemlju i vence sa hladnim natpisima.
Tada joj je prišao muškarac oko pedeset godina, u tamnom odelu, bledog lica.
— Vi ste Ema Braun? — pitao je.
Klimnula je.
— Bio sam njegov sekretar. Zamolio me da vam predam ovo.
Izvadio je koverat, malo izgužvan, ali pažljivo zapečaćen.
— Rekao je: „Ako ne stignem, neka ona sazna.“
Ema je zastala.
Na koverti — njeno ime, njegov rukopis.
Srce joj je ubrzano tuklo.
Da otvori? Da sačeka?
— Pisao je ovo dva dana pre… kraja. Nikome drugom ništa nije ostavio. Samo vama.
Ema je sela na klupu, stežući koverat kao da drži nešto živo.
Oko nje su ljudi odlazili.
Ona ništa nije primećivala — samo papir u rukama i otkucaje srca.
Kada ga je konačno otvorila, vetar je odneo jedan list pravo do groba.
Na onom koji je ostao, bilo je samo nekoliko redova:
„Bila si u pravu. Sve što sam tražio bilo je u tebi.
Oprosti mi što sam to shvatio prekasno.
Ali ako ovo čitaš, znaj — ispravio sam sve.“
Ispod potpisa — pečat advokata.
A uz pismo — dokument: kuća koja je nekad bila njihova.
Sada njeno ime na njoj.
Ema je dugo sedela.
Kiša je padala jače.
Neko joj je pridržao kišobran, ali nije osećala hladnoću.
Samo mir — i tiho saznanje da je neko, negde, konačno pustio njenu ruku… da bi mogla ponovo da krene.
