„Prestani sa tim, Mateo. Bar ćeš naučiti šta je pravi posao“, rekao je Santijago sa polusrdačnim osmehom.
Nije bio dobronameran osmeh.
Bio je to osmeh čoveka koji zarađuje novac u kancelariji, a da se nikada ne znoji.
Mateo je stajao usred kancelarije notara u Zakatekasu. Njegove prašnjave čizme i izlizana košulja izgledale su potpuno strano u elegantnom okruženju. Ispred njega je ležala mapa koja će odlučiti sudbinu porodice.
76 hektara.
Njihov otac, Don Arturo, sakupljao ga je preko 40 godina.
Sada je bio podeljen crvenim linijama.
Santijagov deo: 32 hektara ravnog zemljišta, pored glavnog puta, sa stalnim tokom vode.
Dijegov deo: 28 hektara pašnjaka, sa gotovom infrastrukturom i životinjama.
A Mateo?
16 hektara… u najzabačenijem uglu.
Napušteno.
Suvo.
Puno trnja i ispucale zemlje.
Ništa.
Santijago ga je zadovoljno pogledao.
— Srećno… brate.
DIJEGO NIŠTA NE REKAO.
Spustio je pogled.
Potpisao je.
Mateo je ćutke gledao u mapu.
Zatim je potpisao.
Bez reči.
Napolju, vrelina sunca ga je pržila u lice.
Iza njega, njegova braća su se smejala.
MISLE DA SU POBEDILI.
Mislili su da su ga uništili.
Ali nisu imali pojma… šta se krije ispod zemlje.
Dva dana kasnije, Mateo je stigao na svoju teritoriju.
Stari pikap. Prašnjav vazduh.
Korov je bio toliko gust da se jedva videlo.
Ali je poznavao zemlju.
Sekao je put mačetom.
Tri dana.
Krv, znoj, ogrebotine.
Na kraju trećeg dana… primetio je nešto.
Biljke su bile zelenije.
Zemlja je bila drugačija.
Kleknuo je.
Dodirnuo ju je.
Mokra.
Kopao je.
I jama se napunila vodom.
Čistom, hladnom vodom.
Srce mu je brzo kucalo.
Setio se očevih reči:
„Nešto je tamo dole…“
Tajno je pozvao stručnjaka.
Posle četiri sata ispitivanja, inženjer je samo sedeo tamo… zaprepašćen.
— MATEO… OVO NIJE MALI VODNI RESURS. OVO JE OGROMAN PODZEMNI REZERVOAR VODE. MOGAO BI SNABDEVATI CEO REGION.
Mateo nije nikome rekao.
Počeo je da radi.
Vredno.
Izgradio je.
Sistem za navodnjavanje.
Obrađivao je zemlju.
U tišini.
U MEĐUVREMENU, NJEGOVA BRAĆA SU SE SMEJALA MU.
Santijago u svojoj kancelariji.
Dijego je bacao novac.
Onda je došla suša.
Neobična godina.
Najgora u poslednjih 15 godina.
Reka je presušila.
Polja su uginula.
ŽIVOTINJE SU Oslabile.
Novac je nestao.
Sve.
Na početku treće godine, prašnjavi crni automobil se zaustavio kod Mateovog imanja.
Santijago je izašao.
I smrznuo se.
Zelena polja.
Voda.
Život.
Oaza usred ničega.
„Imate li… vodu?“ upitao je.
„Da“, odgovorio je Mateo.
Tišina.
„Platiću“, rekao je Santijago. „Bilo šta.“
Mateo je samo rekao:
„Dovedite i Dijega.“
PRE NEDELJU DANA, NJIH TROJICA SU SEDELI ZA JEDNOSTAVNIM STOLOM.
Dijego je bio slomljen.
— Znala sam… da je nepravedno. Ali sam slušala.
Mateo je sipao kafu.
Pogledao ga je.
— Mogao bih da te pustim da bankrotiraš.
Tišina.
— Ali to nije ono za šta je naš otac radio.
Podigli su pogled.
— Voda se ne prodaje u porodici.
Santijago je šokirano upitao:
— Dakle… daješ je besplatno?
— Ne.
Duga tišina.
— Spajamo zemlju. Biće to jedna farma. Ja ću je voditi.
Bilo je ponižavajuće.
ALI NISU IMALI DRUGI IZBOR.
Prihvatili su.
Rukovali su se.
Prošla je godina.
Radili su zajedno.
Santijago u blatu.
Dijego je ponovo učio.
Zemlja je cvetala.
PRIHOD JE PORASTAO DESET PUTA.
Jedne večeri, njih trojica su sedeli na tremu.
Zalazak sunca.
Tišina.
„Misliš li da je tata znao?“ upita Santijago.
Mateo je otpio gutljaj.
„Znao je kakvi smo.“
Duga pauza.
„ZNAO JE DA ĆEŠ TI IZABRATI SJAJ… JA ĆU IZABRATI ZEMLJU.“
Suša je odnela novac.
Voda je vratila porodici.
I Mateo je naučio:
nikada ne treba potcenjivati osobu koja radi u tišini.
