Sunčan dan. Topao vetar, miris trave i benzina.
Na ivici grada — stara kuća s oljuštenom bojom i nakrivljenom ogradom.
Majkl je išao stazom s rancem na ramenu.
Posle službe želeo je samo jedno — da vidi ćerku.
Nije bio kod kuće skoro dve godine.
Pisao je, zvao, ali Sara, bivša supruga, sve ređe se javljala.
„Zauzeta sam, kasnije ću ti se javiti“, — pisala je.
Sada je stajao ispred vrata.
Kuća zapuštena: prljavi prozori, visoka trava, u dvorištu — prevrnuta igračka i pas vezan za stub.
Pokucao je. Niko se nije javio.
Obišao je oko kuće.
Pozadi, ispod trijema, čuo je tih plač.
Sagnuo se — i zanemeo.
U senci je stajao mali kavez od rđavog metala.
Unutra — njegova ćerka Lili, pet godina.
U rukama stari plišani meda, lice prljavo, oči crvene.
Sedela je na ćebetu, šapućući sebi pesmicu.
— Lili?.. — glas mu je zadrhtao.
Devojčica je podigla pogled.
— Tata?.. Jesi to ti?..
Paо je na kolena. Ruke su mu drhtale dok je otključavao. Metal je zaškripao.
— Ko ti je to uradio? — pitao je tiho.
— Mama je rekla da sam loša. Da će se „čika Džon“ naljutiti ako izađem… — prošaptala je.
Majkl se okrenuo.
Na verandi je stajala Sara. Razbarušena, s bocom u ruci, pogled izgubljen, grub.
— Ne mešaj se, Majkle. Nije tvoje, — rekla je.
— Nije moje?! To je moje dete! — viknuo je. — Zaključala si je kao životinju!
Nasmejala se, pijući iz boce.
— A gde si bio ti, vojniče? U toplom, s drugovima?
Nije odgovorio.
Podigao je Lili, prigrlio je.
— Gotovo je, dušo. Idemo kući.
Na ulici — sunce, vetar, svetlost.
Ona se prvi put posle dugo vremena osmehnula.
Majkl ju je smestio u auto i pogledao kuću — nakrivljenu ogradu, polomljene prozore, tamu iza zavesa.
Nekoliko sati kasnije stigla je policija.
Komšije su pričale da su često čuli plač, ali niko nije znao odakle.
Majkl je sedeo pored Lili u bolnici, držeći joj ruku.
Zaspala je, zagrlivši medu.
Pogledao je kroz prozor — dnevno svetlo, prolaznike — i prvi put posle godina pomislio:
sve tek počinje.
