Nikada nisam mislila da će Božić početi srceparajućom tišinom.
Ne onim što ti kažu — već onim što osećaš u sebi.
Avion je upravo probio snežne oblake kada sam pogledala u telefon. Poslednja poruka mog muža Marka se pojavila: fotografija naše prazne dnevne sobe, sa božićnom jelkom koju smo zajedno izabrali.
Bolna praznina me je obuzela.
Ovaj Božić je trebalo da bude drugačiji. Tihi. Isceljujući.
Posle sedam godina neplodnosti, konačno smo se oslobodili konvulzivne nade. Nismo brojali dane, nismo očekivali čudo. Samo smo želeli da se opustimo. Nas dvoje.
Bez dece. Ili možda… poslednja vantelesna oplodnja? Možda usvajanje?
To je trebalo da odlučimo.
Onda me je dva dana pre Božića šef pozvao sa hitnim projektom. Rekla sam da — i odmah sam se pokajala.
„Kada se vratiš, napraviću toplu čokoladu sa nanom“, rekao je Mark, pokušavajući da se osmehne. „Otvaraćemo poklone u pidžamama. Totalni božićni kliše.“
„Hoćeš li biti dobro sam?“ upitala sam.
„Nedostajaćeš mi, ali prebrodiću ovo“, slegnuo je ramenima.
Bilo je nešto čudno u njegovom glasu. Ne tuga. Više kao… rasejanost.
Njegovi zagrljaji su bili kratki. Njegov pogled nije ostajao na meni.
Rekla sam sebi: Ne dramatizuj. Posao je platio sve tretmane.
Ali noć pre nego što sam otišla, uhvatila sam ga pogrbljenog nad telefonom. Kada sam ušla, trgnuo se i brzo ga stavio u džep.
„Jesi li dobro?“ upitala sam.
„Naravno“, odgovorio je prebrzo. „Gledam božićne rasprodaje.“
„Jesi li nešto našla?“
„Pa… mekane čarape. Za tebe.“
Nasmejala sam se. Ali ne unutra.
Mogla sam da vidim odraz ekrana u vratima mikrotalasne. Strana sa nosiljkom za bebe je bila otvorena.
Nisam ništa rekla. Nisam znala. Božić nas je uvek činio emotivnim. Uvek smo zamišljali punjene čarape, miris bebe, malo čudo.
Postajalo je sve čudnije u danima pre nego što smo krenuli. Izašao je na hladnoću da telefonira. Njegova kancelarija je već bila zatvorena. Stajao je pored prozora, kao da nekoga čeka.
Nisam želela svađu pre nego što krenemo.
Tišina u hotelu je postajala sve glasnija. Poslala sam mu sliku male jelke:
Nedostaješ mi. Volela bih da sam kod kuće.
Nije odgovorio.
Onda se dogodilo božićno čudo.
„Rano smo završili“, rekao je moj šef. „Idi kući. Srećan Božić.“
Spakovala sam se za deset minuta. Pevušila sam božićne pesme na putu do aerodroma. Zamišljala sam sebe kako tiho ulazim i grlim ga otpozadi.
Kada sam otvorila vrata… vazduh se promenio.
Bilo je toplo. Tiho. Borove lampice su zlatno svetlucale. Miris cimeta se širio vazduhom.
Onda sam ušla u dnevnu sobu.
I smrzla sam se.
Mark je spavao na kauču. Novorođenče mu je bilo uvijeno u povoje.
Prava beba.
Kaput mi je pao sa ramena. Nisam mogla da dišem. Mala pesnica je stezala Markov džemper. Morao je imati nekoliko dana.
Ovo su bili svi naši snovi. Sve naše suze.
A sada je ležala tamo… u naručju mog muža.
Prevario me je.
To je bila moja prva pomisao.
Ovo je njegovo dete. Ona je negde u kući. Htela je da ga sakrije.
Beba je šištala.
Mark se probudio. Kada me je video, lice mu je pobledelo.
„Talija… čekaj.“ Objasniću.
„Čija je ovo beba?“ šapnula sam.
„Našao sam je“, rekao je. „Jutros. Na tremu.“
Nisam ništa rekla. Izvadila sam telefon, otvorila kameru i premotala je.
Tu je bilo.
Mlada žena. Mirna. Predala je bebu Marku. Nije se iznenadio.
„Nisi je našao“, rekao sam. „Uzeo si je.“
„U pravu si“, rekla je tiho. „Plašila sam se da ti kažem.“
„Tvoju?“ upitao sam.
„Ne. I to je upravo ono čega sam se plašio da ćeš poverovati.“
Seo sam.
I on joj je sve ispričao.
Video je trudnu devojku na benzinskoj pumpi. Bila je gladna. Hladna. Sama.
Pomogao joj je. Privremeno ju je smestio u stari stan njene bake. Zvala se Elen.
Beba je rođena pre nekoliko dana. Grejs.
Elen ju je volela. Ali nije mogla da je zadrži.
Želela je da devojčica odrasta sa porodicom.
„Nisam želeo da te povredim lažnom nadom“, šapnuo je Mark. „Želeo sam da sačekam dok ne budem siguran.“
Sledećeg dana sam upoznao Elen. Bila je mlada. Umorna. Ali jaka.
„Volim je“, rekla je. „Zato to i radim.“
Proces usvajanja je trajao mesecima. Papirologija, posete, sud. Elen je bila tu sve vreme.
Grejs sada ima skoro dve godine. Glasna. Njen smeh ispunjava kuću.
Svakog Božića, čarapa visi na kaminu. Zlatni vez:
Grejs.
Jer kada smo prestali da verujemo u čuda… ona je stigla tiho.
