Kada se usred vrele afričke noći začuo plač novorođenčeta, cela je sela istrčala iz koliba — taj plač nije zvučao kao običan, već kao znak. Babuškinim rukama se tresla svetlost lampe dok je podizala dete — i onda je zanemela. Koža mu je bila snežno bela, kao da je načinjena od mesečine. Trepavice skoro providne, usne ružičaste, oči — kao voda pod mesecom.
Tišina je pala trenutka. Čak su i cvrčci utihnuli.
Mlada žena, savijena nad prostirkom, kroz suze je šaptala:
— To je moj sin… moj dečak…
Ali niko nije verovao.
Prva je progovorila starija susetka:
— Belo dete se ne rađa u našoj krvi. To nije njegovo.
Otac, snažan čovek sa očima punim straha, stajao je na pragu.
— Šta si uradila? S kim? — promuklo je rekao.
Nije sačekao odgovor — samo se okrenuo i otišao, dok su cikade zveckale u tami.
Noć je pala. Majka je ostala sama — sa detetom od kojeg se ceo svet okrenuo.
Svakog jutra slušala je šapate iza leđa, svakog dana spuštala pogled.
Ali dečak se smejao. Čisto, vedro, kao da ne zna da je “drugačiji”.
Zvala ga je Lumi — “svetlost”.
Njegov osmeh joj je davao snagu da diše.
Jednog dana u selo su došli lekari iz prestonice. Kad su pregledali dečaka, jedan od njih se nasmešio i rekao:
— Vaš sin nije proklet. Ima albinizam. To je nasledno stanje, ne greh.
Reči su pale kao spasenje.
Sutradan je njena majka došla i zagrlila je po prvi put posle godinu dana.
Selo je utihnulo. Ljudi su prestali da šapuću.
A te noći — opet mesečina, opet vetar — na vratima se pojavio on.
Kuame. Muškarac koji je otišao bez reči.
Stajao je bled, sa rukama spuštenim.
— Došao sam da vidim sina, — tiho je rekao.
Amina ga je pustila unutra.
Lumi je spavao, osvetljen mesečinom. Kuame je dugo ćutao, pa šapnuo:
— Oprosti. Bio sam slep… nisam video svetlo pred sobom.
Ona je samo položila ruku preko njegove.
Tada je ušao vetar — topao, blag, kao da je život ponovo udahnuo u kolibu.
I od tada selo zna: svetlost može da se rodi i tamo gde su svi navikli da vide samo tamu.
Ponekad Bog pošalje baš ono dete kog su se svi bojali — da ih nauči da ponovo vole.
