Sedam godina sam živela u tišini — bez odgovora, bez tragova, samo ta dosadna, grizuća neizvesnost oko toga šta se dogodilo mojoj ćerki. A onda, u prepunom kafiću daleko od kuće, videla sam narukvicu koja mi je oduzela dah.
Imala sam 45 godina kada je Božić prestao da bude nešto čemu sam se radovala. Postao je doba godine koje sam jednostavno morala da preživim. Volela sam sve u vezi sa tim. Kako je sneg omekšavao svet. Kako je cimet mirisao na šporetu. Kako bi moja ćerka Hana pevala božićne pesme falš i glasno, samo da bi me nasmejala.
Zaista sam volela sve u vezi sa tim.
Sada imam 52 godine.
Hana je nestala pre sedam godina, kada je imala 19 godina. Jedne večeri je rekla da izlazi da se nađe sa prijateljicom — i nikada se nije vratila. Nije ostavila poruku. Nije zvala. Ništa.
Policija nikada nije pronašla telo. I tako sam ostala sa neodgovorenim pitanjima jer nije bilo odgovora.
Moja ćerka je jednostavno nestala. Bez traga.
Mesecima nisam spavao duže od dva sata u kontinuitetu.
Ostavio sam njenu sobu tačno onakvu kakva je bila, kao da je to bio tihi pakt sa univerzumom: ako ništa ne promenim, mogla bi ponovo da uđe kroz ta vrata u bilo kom trenutku i da se požali da sam uradio nešto pogrešno. Njena omiljena dukserica sa kapuljačom je i dalje visila iznad stolice. Njen parfem – taj miris limuna – trajao je mnogo duže u ormaru nego što je trebalo.
Živeo sam u limbu, zarobljen između tuge i poricanja.
Tog jutra, bio sam na putu kući nakon posete svojoj sestri Margaret.
Imao sam dugo čekanje u gradu koji nisam poznavao, pa sam besciljno lutao i završio u malom kafiću blizu železničke stanice. Bilo je prepuno, toplo, živo – upravo ona vrsta topline koja bi trebalo da bude utešna, ali meni je jednostavno delovala prazno.
Glas Maraje Keri je preglasno odjekivao od zidova.
Par se smejao u uglu, šolje su zveckale. Neko je prolio vruću čokoladu i smejao se tome.
Naručila sam late, koji nisam baš želela, i stala sa strane blizu šanka. Zurila sam u božićne lampice na prozoru. Nisam nameravala da ostanem. Samo sam želela da ubijem malo vremena, pa da krenem dalje.
Ali kada je barista gurnuo šolju prema meni i ja sam posegnula za njom, sve u meni je stalo.
Narukvica.
Na njegovom zglobu bila je debela, ručno pletena narukvica od izbledelih plavih i sivih niti. Bez kopče, samo mali čvor, dostojanstven i kriv u isto vreme.
Odmah sam je prepoznala.
Bila je to upravo ona koju smo Hana i ja napravile zajedno kada je imala jedanaest godina. Jednog tihog zimskog popodneva, dok je napolju besnela mećava, a mi smo sedele za kuhinjskim stolom, svet mali i topao, kao da je napravljen samo za nas dve. Hana je bila toliko odlučna da napravi ovu narukvicu.
Celo popodne smo provele pletući niti. Čvor na kraju je ispao kriv, ali Hana se samo smejala i rekla da je to ono što je čini posebnom.
Nosila ju je svaki dan posle toga. Čak i te noći kada je nestala.
Zurila sam u nju. Zamalo da ispustim šolju, toliko sam se tresla.
„Izvinite“, rekla sam, glas mi se skoro izgubio u muzici i zveckanju šolja. „Ova narukvica… gde ste je nabavili?“
Trepnuo je kao da sam ga izvukla iz drugog života. „Molim?“
Pokazala sam na njegov zglob. „Ona plavo-siva. Odakle vam ta narukvica?“ tiho sam upitala, terajući glas da ostane stabilan.
Pogledao je dole, pa ponovo u mene, i njegovo lice se promenilo. Samo na trenutak. Bljesak nelagode koji je trenutno nestao iza maske.
„Molim?“
„Moja je“, rekao je prebrzo. „Samo nešto što imam već neko vreme. Lično.“
A onda je povukao rukav preko nje, kao da bi sakrivanje moglo da izbriše ono što sam videla.
Tada sam znala da laže.
Bilo je kao da mi je srce stalo. Pritisnula sam dlan o pult da ne bih pala. „Napravila sam ovu narukvicu“, šapnula sam. „Sa svojom ćerkom.“
Progutao je knedlu i skrenuo pogled. „Vidi, ne znam ništa o tome. Zaista ti ne mogu pomoći oko toga.“
Zatim je požurio da napravi još jedno piće, kao da se razgovor nikada nije ni dogodio. Ali nisam mogla da odem. Nisam mogla da se pretvaram da se ništa nije dogodilo. Osećaj mi se promucao u stomaku, osećaj koji sebi jedva da sam dozvoljavala da osetim godinama: nada. Krhka. Zastrašujuća.
Sela sam na klupu u uglu. Sati su prolazili. Nisam dodirnula kafu. Samo sam posmatrala.
Stalno me je gledao, kao da očekuje da napravim scenu. Nisam. Čekala sam da se isprazni, dok sunce nije bilo niže na nebu i kafić nije izgubio svoju glasnu toplinu.
Kada mu se smena završila, skinuo je kaput i
I on je otišao do vrata. Ustala sam i preprečila mu put.
„Molim vas“, rekla sam, glas mi je drhtao, ali je izdržao. „Samo me saslušajte. Moja ćerka se zove Hana.“
Boja mu je nestala sa lica.
Pokušao je da me prođe, ali više nisam mogla da se suzdržim. Srušila sam se među stolice i stolove. Počela sam da jecam, glasno i nekontrolisano, tako da su se glave okretale. Nisam tako plakala od druge godišnjice njenog nestanka – dana kada sam shvatila da niko osim mene više nema nade.
„Nestala je pre sedam godina“, dahtala sam. „Samo želim da znam da li je živa.“
Stajao je smrznut. Ruka mu je stezala kaiš torbe. Zatim se osvrnuo – kafić je bio skoro prazan – i izdahnuo.
„Nisam ukrao narukvicu“, rekao je tiho, kao da konačno spušta gard. „Ona mi ju je dala.“
Sve u meni je utihnulo.
„Poznaješ je?“ upitala sam. „Je li… je li dobro?! Gde je ona?!“
Oklevao je, gledajući u pod, a zatim je izvukao mobilni telefon. „Daj mi svoj broj. Pozvaću te.“
Nisam spavala te noći. Sedela sam u hotelskoj sobi, gledajući u telefon. Skakala sam na svako zujanje, svaki zvuk u hodniku. Ali ništa nije dolazilo.
Ostala sam u gradu umesto da idem kući jer je to bio najveći, najjasniji trag koji sam imala otkako je Hana nestala.
Želela sam da ostanem što duže mogu.
Ali onda je prošao dan. Pa još jedan. I počela sam da mislim da sam sve to umislila.
Dva dana kasnije, zazvonio mi je telefon.
Javila sam se na prvo zvonjenje.
„Razgovarala sam sa njom“, rekao je glas. „Hana ne želi da razgovara sa tobom. Žao mi je.“
Nisam mogla ništa da kažem. Pustila sam da tišina visi u vazduhu dok su mi suze navirile na oči.
„Zašto?“, konačno sam uspela da kažem.
Pauza. Čula sam saobraćaj u pozadini.
Uzdahnuo je. „Kaže da više nije mogla da podnese predavanja. Uvek si je proganjao. Osećala se kao da se davi pod tvojim očekivanjima.“
Osećala se kao udarac u stomak.
„Bila je trudna“, rekao je nežnije. „Mislila je da ako dođe kući i kaže ti, nikada joj nećeš oprostiti. To je rekla.“
Kolena su mi klacnula. Sela sam na ivicu kreveta i pritisnula ruku preko usta da bih se sprečila da plačem u telefon.
„Želela je novi početak“, nastavio je. „Pobegla je. Promenila je ime. Našla je posao. Upoznali smo se tri meseca kasnije u restoranu.“
„Ko si ti?“ upitala sam promuklo.
„Zovem se Luk“, rekao je. „U braku smo tri godine. Imamo dvoje dece. Jedno od kada je otišla… i jedno zajedno. Malu devojčicu.“
Nisam mogla da govorim.
Dah mi je dolazio plitko, isprekidano. I u mojoj glavi, bila je samo jedna rečenica, iznova i iznova: Živa je.
„Dobro je“, rekao je. „Jaka je i dobra majka.“
„Ne želim da se mešam, da bilo šta polomim, da joj uništim život“, šapnula sam. „Samo želim da je vidim. Samo sam srećna što je živa. To je sve.“
Otkrijte više
Narukvica
Zabava
Stomatološka ordinacija, samo se osmehni
Prošla je nedelja dana pre nego što sam ponovo čula od njega. Nisam zvala Luku, iako sam imala sačuvan njegov broj. Nisam želela da pritisnem dugme. Mislila sam da ako me zaista ne želi u svom životu, moram to da poštujem – čak i ako me to kida.
„Ali sam noću uključivala telefon. Za svaki slučaj.
Onda, jedne večeri, već sam zaspala kada sam se probudila i videla da mi je ekran upaljen. Nepoznati broj. Smrzla sam se.
Pre nego što sam mogla da odgovorim, stigla je govorna poruka. Verovatno je zvonilo već neko vreme.
Slušala sam ga, zadržavajući dah.
„Zdravo… ja sam. Hana.“
Nisam ni čula ostatak. Ispustila sam telefon i briznula u plač. Sedam godina sam se molila, preklinjala, pravila dogovore sa Bogom – sve zbog te jedne rečenice. Tog glasa.
Odmah sam pozvala nazad, ruke su mi se toliko tresle da sam jedva mogla da pritisnem tastere.
Javila se nakon drugog zvonjenja.
„Zdravo, mama“, rekla je.
Nisam znala šta da kažem. Plašila sam se da ne kažem nešto pogrešno. Zato sam rekla jedinu stvar koju sam godinama ponavljala u sebi.
„Mnogo mi je žao.“
Ćutala je, a ja sam se prestravila da je spustila slušalicu. Onda sam ponovo čula njen glas, pun emocija.
„I ja.“
Nismo odmah skočile u prošlost.
Razgovarale smo polako, pažljivo, kao dvoje ljudi koji hodaju kroz minsko polje. Pričala mi je o svojim ćerkama – Emili, šestogodišnjoj, i Zoi, koja je upravo napunila dve godine. O svom radu u društvenom centru, gde je držala časove likovnog za decu.
O Luku, koji je imao dva posla i dalje je nalazio vremena za odvoz dece iz škole i nastavu
Četiri sata.
Rekla mi je da nikada nije prestala da misli na mene.
„Jednostavno nisam znala kako da to popravim“, rekla je.
„Nisi morala ništa da popraviš“, rekao sam. „Samo si morao da dođeš kući.“
Pauza. „Nisam bila sigurna da li želiš da se vratim.“
Suze su mi ponovo navrle na oči. „Nikada nisam prestala da te želim.“
Pozvala me je da se nađemo u parku blizu njene kuće jednog hladnog, ali sunčanog subotnjeg jutra.
Jedva sam spavala prethodne noći.
Uzeo sam rani voz, stigao sat vremena ranije i seo na klupu, stežući torbu kao da mi ceo život zavisi od nje.
Kada sam je video kako ide prema meni – gurajući kolica i držeći ruku male devojčice u svojoj – zaboravio sam kako da dišem.
Izgledala je drugačije. Mršavija, starija. Njena nekada duga kosa bila je kratka i raščupana. Bore su joj se urezale oko očiju, težina u ramenima. Ali ona je bila Hana. Moja Hana.
Ustala sam, nesigurna da li da je zagrlim. Ona je donela odluku umesto mene. Hana je pustila kolica i ušla mi u naručje.
„Zdravo, mama“, šapnula je uz moje rame.
Čvrsto sam je držala, kao da se plaši da bi mogla ponovo da nestane.
Upoznala me je sa Emili i Zoi, a ja sam se osmehnula kroz suze dok sam ih gledala kako se ljuljaju. Sedele smo jedna pored druge na klupi, rame uz rame, kao da nije prošlo sedam godina.
„Znaju za tebe“, rekla je Hana. „Emili postavlja mnogo pitanja.“
„Volela bih da je upoznam“, šapnula sam.
Klimnula je glavom. „I ja.“
Ostale smo u parku satima. U jednom trenutku, Zoi je na prstima prišla Hani i posegnula za njenim zglobom.
Hana se osmehnula, odvezala čvor i skinula narukvicu. Istu onu koju je njen muž nosio u tom kafiću.
Pogledala me je.
„Igra se sa njom“, rekla je. „Ponekad je nosi.“
Srce mi je potonulo.
„Sećam se dana kada smo ovo napravili“, rekla sam. „Rekla si da ga krivi čvor čini posebnim.“
Hana se tiho nasmejala. „Još uvek se seća.“
Pogledala sam je – ženu u koju se pretvorila. Toliko toga je bilo drugačije. Ali ona je bila živa. Bila je ovde.
„Toliko sam toga propustila“, šapnula sam.
Nije odmah odgovorila. Onda je pružila ruku ka mojoj.
„Nas dve.“
Nije sve magično zacelilo tog dana. Nije bilo savršenog rešenja, nije bilo čistog raskida. Ali je bilo razumevanja. Oproštaja. I ljubavi.
Nedelje koje su usledile delovale su nestvarno.
Često sam je viđala. Počeli smo sa kratkim posetama – kafa, šetnje parkom, Emilijin čas plesa. Ponela sam neke stare fotografije, a Hana mi je pokazala albume koje je sama napravila – slike devojčica, Luka, rođendana, malih prekretnica.
Luk i ja smo konačno sedeli sami zajedno na kafi.
Bio je ljubazan, tih, zaštitnički nastrojen. Videla sam da je bio Haninino sigurno utočište kada joj je bilo potrebno.
„Znam da nisam ono što si zamišljala“, rekao je.
„Nisam ništa zamišljala“, odgovorila sam. „Otišla je, i onda je sve stalo.“
Klimnuo je glavom. „Prešla je dug put. Oboje smo.“
Verovala sam mu.
Jednog popodneva, Emili je utrčala u dnevnu sobu, sa narukvicom na zglobu. Bila je prevelika i labavo je visila.
„Pogledaj šta mi je mama dala!“, vrisnula je.
Hana se osmehnula. „Ovo je posebna narukvica. Mama mi ju je napravila kada sam bila mala.“
Emili me je pogledala. „Stvarno?“
„Stvarno“, rekla sam. „Jednog snežnog popodneva.“
Emili se nasmešila. „Čarobna je.“
Trepnula sam da bih suzbila suze. „Jeste.“
Tog Božića, sedela sam u Hanininoj dnevnoj sobi dok su devojčice otvarale poklone.
Luk je kuvao u kuhinji, pevušeći uz radio. Hana je sedela pored mene sa šoljom kafe. Naslonila je glavu na moje rame.
„Hvala što si čekao“, rekla je.
„Nisam prestajao“, šapnuo sam.
Napolju je počeo da pada sneg, sitna prašina se slegala na prozorsku dasku. Unutra su se deca smejala. Miris cimeta širio se iz kuhinje. I prvi put posle godina, Božić se ponovo osećao toplim.
Da li vas je ova priča podsetila na nešto iz vašeg života? Onda podelite svoje misli u komentarima na Fejsbuku.
