Doktor Endru Miler bio je veterinar u malom primorskom gradiću.
Svi su znali: ako neko u okolini pronađe povređenu životinju — treba da ide kod njega.
Jednog proleća doneli su mu sovu sa slomljenim krilom.
Nije mogla da leti, sedela je tiho i samo povremeno podizala pogled.
Endru ju je negovao skoro mesec dana.
Hranio ju je pincetom, čistio ranu i čak razgovarao s njom — kao sa čovekom.
Kada je ojačala, veterinar ju je odvezao na ivicu šume i pustio.
„Leti, mala. Sve će biti u redu“, rekao je s osmehom.
Prošla je godina.
Jednog sunčanog dana Endru je popravljao ogradu kod svoje klinike,
kada je iznenada ugledao senku koja mu je preletela iznad glave.
Podigao je pogled — i nije mogao da veruje: ista sova.
Letela je nisko iznad drveća, kao da ga zove da pođe za njom.
Endru je uzeo torbu sa lekovima i krenuo za njom.
Sova bi sletela na granu, sačekala ga, pa ponovo poletela napred.
Posle nekoliko stotina metara čuo je tihi cvilež —
i ugledao psa koji je bio zaglavljen u jaruzi.
Životinja je bila uplašena i iscrpljena, ali živa.
Endru ju je pažljivo izvukao i poneo nazad.
Sova je sedela na grani i gledala ga sve dok nije nestao iza zavoja.
Kasnije je shvatio: da nije bilo nje, pas ne bi preživeo.
Ponekad, kad izađe napolje, sova mu ponovo doleti —
sleti na krov klinike i tiho se oglasi,
kao da proverava da li je sa starim prijateljem sve u redu.
