Božićno jutro se zaledilo u trenutku kada je moj petogodišnji sin otvorio poklon i glasno izjavio da je njegova „druga mama“ održala obećanje. Moj muž je prebledeo. Tačno je znao o kome govori. I što je duže slušao, sve mi je jasnije bilo da ovo nije nesporazum.
Moj muž i ja smo bili zajedno šest godina. Imali smo jedinca, Sajmona, koji je tada imao pet godina.
Naš život nije bio savršen, ali se činio sigurnim i predvidljivim. Ili sam bar tako mislila.
Naravno, bilo je pukotina. Svi brakovi ih imaju.
Bilo je trenutaka kada je Majk delovao distancirano i rasejano, ali ja ih nisam videla kao znakove upozorenja.
Trebalo je.
Pogotovo nakon onoga što se dogodilo sa bebisiterkom ranije ove godine.
Bili smo otuđeni neko vreme, pa smo odlučili da imamo nedeljne večeri za sastanke kako bismo se ponovo zbližili.
Jedna od Majkovih koleginica je preporučila studentkinju da čuva decu. U početku je sve išlo dobro. Sajmonu se sviđala, i uživali smo u našim večerima nasamo.
Onda mi je jednog dana Majk rekao da moramo da je otpustimo.
„Mislim da joj se sviđam“, rekao je. „Kada smo sami, govori čudne stvari.“
„Kakve čudne stvari?“
„Komentari o mojoj odeći, mom mirisu… ništa grubo, ali neprijatno.“
Tako smo je otpustili.
U tom trenutku, delovalo je utešno što mu je rekla za sebe. Osećala sam se kao da smo još uvek tim.
Ignorisala sam mali glas u sebi koji mi je govorio da ne govori sve.
Mislila sam da sam samo ljubomorna.
Sada znam da sam bila glupa.
Mislila sam da smo prošli težak deo.
Udobno sam se smestila. Verovala sam da rutina znači sigurnost.
Božićno jutro me je dokazalo da nisam u pravu.
Počelo je kao i uvek: papir za uvijanje svuda, kafa se hladi na stolu, a Sajmon skače od uzbuđenja.
Svi pokloni ispod jelke bili su oni koje smo zajedno izabrali. Ili sam bar tako mislila.
Majk je Sajmonu pružio kutiju srednje veličine.
„Ovo je od Deda Mraza.“
Osmehnula sam se. Uvek smo imali poklon za Deda Mraza. To je bila tradicija.
Sajmon je rastrgao omot… a zatim se zamrznuo.
Posle sekunde, njegovo lice se ozarilo.
Unutra je bio skup, kolekcionarski model automobila. Baš onaj za koji smo se složili da mu ga ne kupimo – bio je preskup za petogodišnjaka.
Sajmon ga je zagrlio i uzviknuo:
„DA! Moja druga mama je održala obećanje! Znao sam!“
U tom trenutku, sva radost je nestala iz mene.
„Tvoja… druga mama?“
Naterala sam se da mu se osmehnem.
„Da!“ klimnuo je glavom. „Rekla je da će se pobrinuti da ga dobijem za Božić ako budem dobra.“
Polako sam se okrenula ka Majku.
Nije se osmehnuo.
Pobledeo je. Nije me pogledao.
„Ko je druga mama?“ upitala sam.
Sajmon je postao nesiguran. Osetio je da nešto nije u redu.
„Tata je poznaje“, rekao je tiho. „Ponekad dolazi. Rekla mi je da ne brinem.“
Ne brini.
„Majk? Možeš li da objasniš?“
Usne mog muža su se pomerile, ali nijedan zvuk nije izašao.
„Rekao je da ćemo uskoro krenuti“, nastavio je Sajmon. „Ja, ona i tata. Ti ćeš raditi, mama.“
Tada je Majk konačno progovorio.
„Hajdemo u kuhinju.“
Čim su se vrata zatvorila, okrenula sam se ka njemu.
„Počni da pričaš. Ko je ta „druga mama“ i zašto kupuje poklon našem sinu?“
„Megan…“, šapnuo je.
„Bebisiterka? Ona zbog koje smo je poslali jer si mislio da je prešla granicu?“
„Da… ali ne na način na koji ti misliš!“
„Znači nisi imao aferu?“
„Ne! Samo… Bože, napravila sam takvu grešku.“
Rekao je da mu je Megan pisala nakon što smo je otpustili. Izvinila se, rekla da je pogrešno shvatila situaciju.
Zatim je pitala da li može da vidi Sajmona.
I Majk je pristao.
U početku je delovao nevino. Onda je jednog dana čuo kako Megan traži od Sajmona da je zove „druga mama“ i da krije posete od mene.
Rekao joj je da odmah prestane.
Ali bilo je prekasno.
Božićni poklon nije bio od nas.
Megan je bila u našoj kući. Dok smo spavali.
Kada je Sajmon ušao u kuhinju, pobledeo je i pitao:
„Mama… da li je druga mama loša?“
I onda je sve izašlo na videlo.
Megan ga je zamolila za ključ.
Sajmon joj ga je dao.
Želela je božićnu večeru „kao iznenađenje“.
Te noći sam otišao u Meganin stan sa policijom.
I kada je otvorila vrata, shvatio sam kakvo je iznenađenje planirala.
