Sunce je udaralo kroz prozore tako jako, kao da je htelo da spali sve ono što se krilo unutar tih zidova.
Napolju su se smejala deca, negde je zujala kosilica, mirisalo je na svežu travu.
A unutra — tišina. Ona teška, što uvek dolazi pre oluje.
Stajala je kraj stola, sekla hleb i slušala kako otkucavaju satovi.
Sin se igrao na podu, slagao kocke u toranj. Ali ona je videla kako s vremena na vreme pogleda ka vratima.
Znao je: ako mama ćuti — uskoro će početi.
Zatim — koraci.
Spori, teški, poznati do bola.
Podigla je pogled.
Srce joj je zalupalo kad se ključ okrenuo u bravi.
Vrata su se otvorila.
Sunčeva svetlost zaslepela je sobu, i na pragu je stajao on.
U ruci — boca, u očima — praznina.
Nasmijao se.
— Čak se i danju kriješ od mene? Misliš da će te svetlo spasiti?
Ušao je.
Prišao bliže.
Svetlost se prelomila na staklu boce — oštro, kao sečivo.
Ona je uzmakla, zaklonila sina.
Miris alkohola pomešao se s mirisom trave spolja.
Dan je iznenada postao strašan kao noć.
Podigao je ruku.
Boca je zatreperila, zablistala.
Dečak je vrisnuo, iskoračio napred — i sunce je udarilo ocu pravo u lice.
Zatreptao je, kao da se na trenutak osvestio.
Sve je stalo.
Ona je stajala naspram njega, držeći sina za rame.
On ih je gledao, stežući bocu tako snažno da su mu prsti pobeleli.
Još jedan pokret — i sve bi bilo gotovo.
Spustio je ruku.
Boca je tiho udarila o pod i otkotrljala se u stranu.
Gledao ih je pogledom čoveka koji je prvi put posle mnogo godina video sebe onakvim kakav jeste.
Napravio je korak unazad. Zatim još jedan.
Okrenuo se i izašao.
Vrata su se zatvorila, a kuća se ispunila novom tišinom — živom, nepoznatom.
Stajala je nepomično, osećajući kako joj noge drhte.
Dečak se privio uz nju, dišući ubrzano, kao posle dugog trčanja.
Kleknula je, zagrlila ga i zaplakala — ne od straha, već od olakšanja.
Kasnije, predveče, spakovala je stvari.
Dokumenta, igračku, fotografiju — sve što je ostalo od starog života.
I, ne zatvarajući vrata, otišla.
Napolju je sunce i dalje sijalo.
Komšije su gledale kroz prozore, ali niko nije rekao ni reč.
Hodala je bosa po asfaltu, držeći sina za ruku.
Svetlost joj je udarala u oči, ali je više nije plašila.
Zaustavili su se kod autobuske stanice.
Dečak se privio uz nju i tiho pitao:
— Mama, sad je gotovo?
Pogledala je daleko i odgovorila:
— Sada jeste.
Nekoliko nedelja kasnije, živeli su već na drugom mestu.
Mala soba, beli zidovi, miris hleba svako jutro.
Ponekad bi sanjala prošle dane, ali sada se budila mirna.
Svako jutro otvarala je prozor i puštala svetlost unutra.
Jer sada je ona pripadala njima — njoj i njenom sinu.
