Spolja gledano, Dejvid i ja smo bili par kome su drugi zavideli. Bili smo u braku šesnaest godina, sa troje dece koja su volela nedeljne palačinke i pevanje božićnih pesama u dvorištu. Sve je izgledalo savršeno. Do tog petka popodne.
Živeli smo u mirnoj ulici sa drvoredom, sa ljuljaškom na tremu i cvetnim prednjim dvorištem. Dejvid je imao siguran posao u osiguranju, a ja sam ostajala kod kuće sa decom. Izgradili smo život koji je mogao biti na čestitki.
Čak smo imali i šolje sa pisanjem „Njegov i njen“ iz kojih smo pili svako jutro.
„Imaš toliko sreće, pravi porodični čovek“, često su govorili.
I ja sam im verovala.
Dejvid mi je uvek grejao auto zimi, ostavljao poruke u tašni, nikada nije zaboravljao godišnjice. Osećala sam se bezbedno pored njega. Mislila sam da sam napravila pravu odluku.
Nikada ga nisam dovodila u pitanje. Ni jednom.
To se promenilo jednog sasvim normalnog petka.
Odvezla sam decu u školu, obavila nekoliko poslova, a onda shvatila da sam zaboravila da kupim mleko. Okrenula sam se, misleći da sam samo otrčala kući sa njim pre nego što odem na Semov čas klavira.
Ništa neobično.
Ali kada sam stigla do kuće, prvo što sam primetila bila je tišina. Ona vrsta tišine koja vam prevrće stomak.
Pre nego što sam mogla da otvorim vrata, čula sam glasove iz hodnika. Muški i ženski. Odmah sam prepoznala Davidov glas. Ali ženski glas je bio… visok, koketan, smejući se. Previše poznat.
Mislila sam da je na telefonu.
Onda sam čula:
„Hajde… ti jednostavno voliš zabranjene stvari, brate.“
Smrzla sam se.
Glas je bio Mia.
Moja dvadesetšestogodišnja polusestra.
Preplanula koža, selfiji, natpisi „životni ciljevi“ iznad ogledala. Uvek novi identitet: instruktor joge, frizerka za pse, čitačica tarota. Nazivala je sebe „koučem života“ kada nije mogla ni da priušti sopstveno osiguranje.
Uvek je bila… previše. Previše smešna u blizini Davida. Previše maziva. Ali govorila sam sebi da je nevina.
Dok nisam stajala tamo sa kutijom mleka u ruci i moj život se nije raspao.
Spustila sam namirnice i slušala.
„Još uvek se oblačiš kao četrdesetpetogodišnjakinja“, nasmejala se Mia. „Nikada ne pokušavaš?“
David se nasmejao.
„Udobno joj je. Ali ti… još uvek sijaš.“
Onda zvuk poljupca. Ne prijateljski. Ne dvorski.
Telo mi se smrzlo. Htela sam da vrisnem. Da utrčam unutra. Ali umesto toga se desilo nešto drugo.
Moj um se smirio.
Počeo je da broji.
Glasno sam zaključala vrata, kao da tek stižem. Zvuci su zamrli. Kada sam ušla, već su stajali odvojeno, držeći knjigu, kao da su na sceni.
„Upravo sam mu ovo pozajmila“, rekla je Mia zveckavim glasom. „Samospoznaja.“
Nasmešila sam se.
„Uvek znaš šta nam treba.“
Te večeri sam postavila sto na isti način. Pitala sam decu šta im je domaći zadatak. Poljubila sam najmlađeg za laku noć.
Ali nisam spavala.
Sledećeg jutra sam napravila palačinke. Poljubila sam Davida za rastanak. Onda sam izvadila telefon.
„Zdravo! Možeš li doći sutra uveče? Treba mi savet… Osećam se užasno zbog svog tela, a ti si tako dobra u tome.“
Javio se za minut.
„Naravno! Šest je dobro?“
„Savršeno.“
Nije imala pojma kakav je trening čeka.
Kada je stigla, bila je besprekorna. Dubok dekolte, savršena kosa. Poslala sam decu unapred kod komšije.
Napravila sam čaj. Sele smo.
– Prvo, detoksikacija – objasnila je. – Energija, unutrašnji rad…
Promešala sam čaj.
– A da li pomaže u održavanju forme sa oženjenim muškarcima? – lagano sam upitala.
Smrzla se.
– Ne razumem…
– Samo sam mislio da svetliš. Mora da je neka efikasna metoda.
Ustao sam, otvorio laptop.
– Hajde da pogledamo nešto zajedno.
Video je počeo. Hodnik. Poljubac. Njen glas.
– Možeš da objasniš – rekao sam mirno.
Počela je da jeca. Izvinjavala se.
– Nisam hteo da te povredim…
– Svejedno si to uradio.
Onda su se vrata otvorila.
Naš otac je ušao.
„Dobro sam te vaspitao“, rekao je tiho.
Mia je bila slomljena.
Dejvid se kasnije vratio kući. Laptop je bio otvoren. Moj otac je sedeo tamo.
„Znam“, rekla sam Dejvidu. „Sve.“
Nisam vikala. Nisam ništa bacala.
Jednostavno više nisam čuvala.
Posle razvoda, sve što je ostalo bila je kuća, deca, mir.
Mia se odselila iz države.
Jedne noći moja ćerka je pitala:
„Mama, hoćeš li ikada biti srećna?“
Osmehnula sam joj se.
„Već jesam.“
Ponekad najveća osveta nije bes.
To je mir.
