Imam četrdeset jednu godinu, i ima dana kada je još uvek teško poverovati da sam stigla dovde.
Udata sam za Petra dvadeset godina. Ne na bajkoviti način, već u stvarnom životu: u kući sa četiri sobe, škripavim podovima, tremom koji uvek treba popravku i dvoje dece koja ispunjavaju svaki kutak bukom, haosom i smehom.
Moj sin sada ima devetnaest godina, studira inženjerstvo negde na Zapadu. Moja ćerka ima dvadeset jednu godinu i izabrala je fakultet što dalje na istoku može da stigne – možda samo da dokaže da to može.
Kuća deluje čudno prazno bez njih… i bez Petra. Kao da zadržava dah.
Peter je uvek govorio da su naši životi „prosečni“. I to je mislio kao vrhunski kompliment. Subotnje fudbalske utakmice. Zagorele večere zbog kojih smo se smejali dok smo naručivali picu. Sitne rasprave o tome ko će izneti smeće.
Uvek je pokušavao da sve sam popravi, iako smo oboje znali da bi to samo pogoršalo stvari. I pretvarala sam se da sam iznervirana, gledajući ga kako psuje ispod sudopere.
Nije bio savršen. Ponekad me je izluđivao. Ali je bio pouzdan. Bio je ljubazan. Pružao mi je sigurnost – nešto što nisam znala da mi je potrebno… dok ga nisam izgubila.
Pre šest godina, pijani vozač je prošao kroz crveno svetlo na Piterovom putu kući s posla. Policajac je stajao na mojim vratima. Srušila sam se na trem, plačući.
Sećam se samo fragmenata nedelja koje su usledile. Moja ćerka jeca u kupatilu. Moj sin se zaključao, potpuno tih. Stajala sam u kuhinji u dva ujutru, gledajući u Piterovu šolju za kafu pored sudopere.
A Danijel je bio tu sve vreme.
Den nije bio „samo“ Piterov prijatelj. Bili su braća u svemu što je bilo važno. Odrasli su u tri kuće jedno od drugog. Preživeli su fakultet zajedno na jeftinoj pasti i lošim odlukama. Sa dvadeset dve godine, putovali su po zemlji gotovo bez novca.
Den je imao svoje rane. Oženio se mlad, razveo se posle tri godine i učinio je sve što je mogao da bude dobar otac devojčici koja je zaslužila više od onoga što su joj roditelji uništili. Nikada nije pozvao svoju bivšu. Nikada se nije sažaljevao. Uvek sam to poštovao kod njega.
Kada je Piter umro, Den se jednostavno pojavio. Nije pitao. Nije čekao poziv. Popravio je drobilicu za smeće koju je Piter uvek odlagao. Obavio je kupovinu namirnica kada bih zaboravio da jedem. Sedeo je u garaži sa mojim sinom i pustio ga da iskali svoj bes čekićem.
Nikada, ni na trenutak, nije je pomenuo.
„Ne moraš više ovo da radiš“, rekao sam mu jedne noći, nekoliko meseci nakon sahrane. Menjao je sijalicu u hodniku.
„Znam“, rekao je, čak me nije ni pogledao. „Ali Pit bi to uradio za mene.“
To je bilo to. Bez skrivenih motiva. Samo čovek koji drži obećanje.
Osećanja su dolazila polako. Toliko polako da ih u početku nisam prepoznao.
Prošle su tri godine otkako je Piter umro. Deca su počela da se zbližavaju. Trudila sam se da ponovo budem osoba, a ne samo udovica. Den je dolazio sve ređe i ređe, dajući mi prostora – prostora za koji nisam znala da mi je potreban.
Ali jedne noći, oko jedanaest, sudopera je počela da curi. Bez razmišljanja, pozvala sam ga.
Ušao je u trenerci i staroj studentskoj majici, noseći kutiju sa alatom.
„Znaš, mogla si da isključiš vodu i pozoveš vodoinstalatera ujutru“, rekao je, već ispod sudopera.
„Znam“, rekla sam. „Ali ti si jeftinija.“
Nasmejao se. I nešto se u meni pokrenulo.
Nije bilo velike scene. Nije bilo vatrometa. Samo nas dvoje smo stajali u mojoj kuhinji u ponoć, i shvatila sam da se više ne osećam usamljeno.
Sledeća godina je postala „udobna“. Nedeljne kafe. Filmovi petkom uveče. Dugi razgovori o svemu i ničemu. Moja deca su to primetila pre mene.
„Mama“, rekla je moja ćerka tokom zimskog raspusta, „znaš da je Den zaljubljen u tebe, zar ne?“
Protestovala sam. Samo me je pogledala kao što bi odrasla osoba pogledala naivnog tinejdžera.
Kada je Den konačno rekao šta oseća, sedeli smo na tremu u zalazak sunca.
„Moram ti nešto reći“, počela je. „I ako mi kažeš da odem, otići ću. Ali ne mogu se pretvarati da se više ne osećam ovako.“
„Zaljubljena sam u tebe, Izabel“, rekla je tiho. „Znam da mi je Piter bio najbolji prijatelj. Znam da je komplikovano. Ali ne mogu ništa da uradim.
Trebalo je da budem iznenađena. Ali nisam bila.
„Nije loše“, rekla sam. „I ja se osećam isto.“
Plakala je.
Išli smo polako. Nismo odmah svima rekli. Želeli smo da se uverimo da ovo nije tuga, da ovo nije vezivanje, da je ovo pravi život.
Kada smo se konačno verili, najviše sam se plašila Petrove majke. Izgubila je jedinog sina.
Ali kada sam joj rekla, samo mi je stisnula ruku.
„Piter bi želeo da budeš srećna“, rekao je čvrsto.
Imali smo malo venčanje u bašti. Lampice u lancu, pozajmljene stolice, jednostavna krem haljina. Den je bio nervozan, srećan i savršen.
Posle venčanja, otišli smo kod Dena kući – našoj kući. Kada sam se vratila u spavaću sobu, Den je stajao ispred sefa. Ruke su mu se tresle.
„Moraš nešto da vidiš“, šapnuo je. „Pre nego što… pre nego što zaista počnemo.“
Izvadio je stari telefon. Na njemu su bile poruke između njega i Pitera. Od pre sedam godina.
Piter je povukao liniju. Zamolio ga je da je nikada ne pređe.
Den se slomio.
„Reci mi“, rekao je, „misliš li da sam te iskoristio?“
Pogledala sam ga.
„Da li me voliš?“
„Da.“
„Onda nisi prekršio obećanje“, rekla sam. „Život se desio.“
Te noći smo dali nova obećanja. Tiho. Iskreno.
Piter će uvek biti deo mog života. Ali on nije kraj.
Den je moje drugo poglavlje.
A ponekad… život se odvija tačno onako kako treba.
