Jutro je počelo kao i svako drugo. Učenici su ulazili u čas istorije kod profesora Harisa, pospani, sa telefonima koji su brujali ispod klupa. Profesor Haris, tihi i sedokosi čovek, ušao je sa uobičajenim naramkom knjiga. Ali nešto u njemu bilo je drugačije — napeto, bledo, hitno.
Bez reči, prišao je tabli i velikim, drhtavim slovima napisao samo jednu reč:
TRČITE.
Razred se nervozno nasmejao. „Trčite? Šta to treba da znači?“ šapnuo je jedan dečak.
Ali profesor Haris nije objašnjavao. Spustio je kredu, dugo gledao u učenike kao da želi da ih upamti, i izašao iz učionice.
U početku su mislili da je šala. Možda neka lekcija iz istorije o preživljavanju. Ali minuti su prolazili, a on se nije vraćao. Onda su se začule sirene.
Policijski automobili sjurili su se na parking. Oficiri su pojurili hodnicima. Ubrzo, vrata su se otvorila — i unutra su uveli direktora, gospodina Danijelsa, u lisicama. Isti onaj čovek koji je držao govore o poštenju, kome su roditelji verovali, koji je delovao nedodirljivo.
U učionici su se začuli uzdasi. Direktora su odveli dok su policajci učenicima govorili da ostanu mirni.
U danima koji su usledili, istina je izašla na videlo: Danijels je mesecima bio pod istragom za prevaru i korupciju. A osoba koja ga je razotkrila bio je upravo profesor Haris.
Reč na tabli nije bila šala. Bila je to upozorenje — i možda još nešto. Neki učenici verovali su da ih je hteo pripremiti, da ih nauči kako je ponekad najveći čin hrabrosti ne ostati tih.
Profesor Haris to nikada nije objasnio. Već sledećeg dana, vratio se predavati antičku istoriju kao da se ništa nije dogodilo. Ali učenici nikada nisu zaboravili tu jednu reč, urezanu kredom i sećanjem.
Ponekad, najtiši čovek u prostoriji nosi najglasniju istinu.
