Prolećno jutro bilo je zaslepljujuće svetlo.
Sunce se presijavalo na šinama, sjajilo po mokrom betonu perona. Vazduh je mirisao na metal, prašinu i svež vetar posle kiše.
Na peronu je stajala Sofija — mlada trudnica u tankoj košulji i izbledelim pantalonama, bosih članaka i prljavih patika bez pertli. Njena odeća bila je pocepana i mokra, ali u pogledu joj je još tinjala iskra — nešto živo, prkosno, ljudsko.
U rukama je držala stari plastični džak i plišanog zeca s otrgnutim uhom.
Kada je ušla u voz, sela je kraj prozora, zagrlila igračku i zatvorila oči.
Putnici su je pogledali, pa skrenuli pogled — za njih je bila samo još jedan stranac u njihovom svetu.
Posle nekoliko minuta prišla joj je kondukterka — stroga, umorna žena u uniformi.
— Kartu, molim.
Sofija je spustila pogled.
— Nemam… samo sam htela da se provozam, makar malo…
— Bez karte ne može, — hladno je rekla žena. — Izađite na sledećoj stanici.
Kada se voz zaustavio, Sofija je izašla, stežući igračku uz grudi.
Sunce joj je udaralo u oči, vetar je mrdao njenu mokru kosu.
Sela je pored zida stanice, spustila džak i tiho promrmljala:
— Izdži, dušo… još malo…
Voz je otišao.
U vagonu je zavladala tišina. Kondukterka je prolazila između sedišta, proveravajući da li je sve u redu, i tada ugledala mali zavežljaj ispod sedišta.
Sagnula se i podigla ga — to je bio onaj plišani zec.
Oko vrata — vrpca s papirićem, mokrim od kiše.
Na njemu, drhtavim rukopisom:
„Ako mi se nešto desi, pomozite mom detetu. Verujem da dobrota još postoji.“
Kondukterka se ukočila.
Zatim je potrčala ka kabini mašinovođe:
— Zaustavite voz! Odmah!
Kočnice su zaškripale. Putnici su vrisnuli.
Voz je usporio i stao nasred sunčanog polja.
Mašinovođa i dvojica putnika istrčali su napolje i potrčali nazad — ka stanici.
Sofiju su pronašli na peronu — sedela je na zemlji, držeći stomak, bez snage, zatvorenih očiju.
Porodila se.
Kondukterka je stajala pored nje, još uvek stežući mokrog plišanog zeca u rukama.
Dvadeset minuta kasnije, iznad stanice se prolomio prvi plač novorođenčeta.
Dan je postao tako svetao, kao da se samo sunce nagnulo da vidi.
Kasnije je lekar rekao:
„Da voz nije zaustavljen — ne bi preživele.“
A grad je dugo pričao o ženi koja nije imala kartu —
ali je upravo njen zec zaustavio voz i spasao dva života.
