Kiša nije prestajala već danima.
Adam je sedeo za volanom svog automobila i posmatrao ulice gde se sve slivalo — ljudi, kišobrani, svetla farova, voda.
Bio je umoran. Činilo mu se da grad plače umesto svih koji više ne mogu.
Kada je ugledao ženu na trotoaru, pomislio je da čeka autobus.
Ali onda je prišla bliže i pokucala na prozor.
Mršava, potpuno mokra, s umornim očima i teškom platnenom torbom u rukama.
— Možete li da me odvezete do prihvatilišta? — tiho je pitala. — Platiću vam kasnije, obećavam.
Adam je trepnuo.
U kabini se širio miris mokre odeće i ulice.
— Izvinite, bez plaćanja ne vozim. Auto mi je čist. Ne mogu.
Ona je ćutala nekoliko sekundi.
Zatim je klimnula glavom — kao da je baš to i očekivala.
— Razumem.
I samo se udaljila.
On je upalio farove i krenuo, ali kroz retrovizor je još video njenu siluetu pod kišom — samu, krhku, a opet nekako snažnu.
Posle minut-dva nestala je u sivoj izmaglici.
Zaboravio je na nju već sledećeg dana.
Život je tekao kao i uvek: narudžbine, putnici, kratki razgovori, kafa na pumpi.
Sve je bilo kao obično.
Sve dok jednog dana, nedelju dana kasnije, nije svratio u kafić da nešto pojede.
Na zidu iznad šanka visio je televizor.
Ton je bio skoro utišan, ali je čuo poznat glas voditeljke:
— Danas je nepoznata žena spasila dete koje je palo s mosta. Očevici kažu da je skočila prva, ne čekajući pomoć.
Adam je podigao pogled.
Na ekranu — snimci s mesta događaja.
Gužva, spasioci, mokro dete umotano u ćebe. A pored njega — ona.
Ista ona žena.
Ona koja je stajala na kiši i molila da je poveze.
Nosila je isti kaput, kosa joj je bila slepljena, ruke su drhtale, ali se smešila detetu, držeći ga za rame.
U tom trenutku kadar se promenio.
Ka detetu je potrčala žena uplakanog lica — i Adam je osetio kako mu srce lupa u grudima.
To je bila njegova supruga.
A dete — njegov sin.
Svet je na trenutak stao.
Nije čuo vesti, nije primetio da mu se kafa ohladila u ruci.
Samo jedno — lice te žene.
One kojoj je rekao “ne”.
One koja je, bez razmišljanja, skočila tamo gde drugi nisu ni smeli da priđu.
Kasnije je saznao da su je spasioci pronašli u šoku, s teškim smrzavanjem.
Nije tražila ništa. Nije čak ni rekla svoje ime.
Adam je otišao u bolnicu.
Dugo je stajao u hodniku dok nije izašao lekar.
— Spava — rekao je tiho. — Kaže da je dete bezbedno i da joj je to dovoljno.
Ušao je polako.
Ležala je pod sivim ćebetom, tanka kao senka.
Na stočiću kraj kreveta — čaša vode i mokra maramica.
Adam je prišao, drhtavim rukama izvadio ključeve od auta iz džepa.
Stavio ih na ivicu stola — kao da bi to moglo nešto da promeni.
— Oprostite — šapnuo je. — Samo… oprostite.
Otvorila je oči.
Pogledala ga mirno.
I prvi put — nasmešila se.
