Isprva su svi mislili da je šala.
U gradskom četu pojavilo se video-snimak sa sigurnosnih kamera.
Na snimku — kobila, obična, mrka.
Stajala je pored lifta na sedmom spratu stambene zgrade, pažljivo premeštala kopita i gledala u vrata, kao da nekoga čeka.
Jedni su pisali da je montaža, drugi — da je neka viralna reklama.
Ali sledećeg dana opet su je videli.
U isto vreme, na istom mestu.
Stajala je mirno, kao da tačno zna šta radi.
Posle nekoliko dana rešio sam da proverim sam.
Živim na petom, pa sam se popeo gore.
Hodnik je mirisao na vlagu, sijalice su treperile.
I stvarno — tragovi.
Prava kopita, mokra, utisnuta u linoleum.
A na zidu — papirić s porukom:
„Ne bojte se. Ona čeka.“
Komšije su šaputale:
„Možda je pobegla sa farme?“
„Možda je neko drži na tavanu?“
Ali niko nije čuo ništa osim koraka. Ravnih, mirnih.
Jedne noći probudio me tihi zvuk — kao da neko sporo hoda hodnikom.
Pogledao sam napolje: u polumraku se video obris.
Griva joj se presijavala pod bledim svetlom lampe.
Kobila je stala pred vrata stana br. 73, gledala nekoliko trenutaka, pa se okrenula i polako otišla prema liftu.
Sledećeg dana nisam izdržao — pozvonio sam na ta vrata.
Otvorila ih je starija žena, ruku koje su se lagano tresle, ali s toplim očima.
Pitao sam je da li je videla… konja.
Zastala je, pa se nasmešila:
— To je, verovatno, moja.
Ispostavilo se da joj je ćerka radila s konjima i poginula pre tri godine — u štali, izvan grada.
Od tada žena živi sama.
Rekla je tiho:
— Svake večeri čujem kopita ispred vrata. Ne plašim se. To je samo ona… vraća se kući.
Posle toga je više nisam video.
Ali ponekad, kad prođem sedmi sprat, osetim čudan miris — sena i hladnog vazduha.
A ako se pažljivo oslušne, čuje se ritam koraka.
Spor, siguran.
Kao da neko još uvek traži onu koja čeka iza vrata.
