Sneg je padao treći dan zaredom.
Put ka selu zatrpan, nema signala, samo vetar nosi belu prašinu preko polja.
Stari ovčar Max išao je ispred gazde, krčeći put grudima.
Povremeno bi se okrenuo da proveri da li čovek ide za njim, pa opet nestao u smetovima.
Gazda, Peter, vukao je lopatu — da očisti prilaz skladištu.
Ali odjednom se pas zaustavio.
Podigao uši, zarežao tiho.
Zatim skrenuo u stranu i zalajao.
— Max! — viknu Peter. — Vrati se!
Ali pas je već kopao, očajnički, razbacujući sneg.
Za minut se pojavilo nešto tamno.
Prvo komad tkanine. Zatim — ruka.
Peter priđe.
Koža plavičasta, prsti ukočeni, ali stegnuti oko nečeg sjajnog.
Prsten.
Izvukao je telefon — nema signala.
Pogledao pažljivije i shvatio: jakna je vojna.
Na grudima — izbledela oznaka sa slovima “R. D.”
Peter se ukočio.
Ta slova… već ih je video.
Na spisku nestalih — pre šest meseci, posle lavine u planinama.
Tada je i on bio među volonterima.
A taj momak, Rob Dixon, bio je onaj koji mu je spasao život — gurnuvši ga iz snežne pukotine.
A potom nestao pod snegom.
Max je tiho zaječao i prineo njušku ruci.
Peter kleknu.
— Našao si ga… — šapnuo je. — Na kraju si ga našao.
Izvadio je nož, pažljivo isečivao led, kao da oslobađa uspomenu.
A na prstu smrznutog heroja i dalje je sijao prsten — burma.
