Sunce je prodiralo kroz prozore restorana, gde su već postavljali čaše i sveće na stolove.
Vazduh je bio ispunjen mirisom peciva, parfema i blagim zveckanjem escajga.
Svi su se smejali, čestitali, slikali.
Samo je ona stajala u uglu — mlada nevesta u beloj haljini, s blago drhtavim rukama.
Bio sam među gostima. Sve je izgledalo kao u filmu — muzika, ples, smeh.
Ali onda je u sali nastala tišina.
Za sto je prišla svekrva — stroga žena, hladnih očiju — i šapnula nešto nevesti na uvo.
Ova je problijedela.
Posle minut video sam kako skida štikle, uzima krpu i kantu.
Na beloj haljini su igrale svetlosne mrlje, a niz lice joj je klizila suza.
Kleknula je i počela da pere pod — tačno pod nogama gostiju.
Neko je šapnuo: „Šta se dešava?“
Neko se nesigurno nasmejao.
A svekrva je stajala kraj nje, stegnutih usana:
„Kad si već ušla u našu porodicu, nauči da poštuješ rad.“
Muzika je stala.
Čulo se samo kako krpa klizi po podu.
Mladoženja je ćutao, ne znajući gde da pogleda.
Pogled mu je lutao između majke i žene.
Devojka je podigla glavu — oči su joj sijale.
Nije rekla ni reč, samo je nastavila.
U svakom njenom pokretu bilo je nešto dostojanstveno, gotovo sveto.
Kao da ne pere pod, već briše poniženje.
A onda se desilo ono što niko nije očekivao.
Jedan od gostiju — stariji čovek, mladoženjin otac — polako je ustao.
Prišao, uzeo kantu i odložio je sa strane.
Zatim se okrenuo ka sinu:
— Ako joj dozvoliš da nastavi, ne zovi se muškarcem.
Tišina je postala teška kao vazduh pred oluju.
Mladoženja je prišao, skinuo sako, kleknuo pored nje i uzeo krpu iz njenih ruku.
— Oprosti, — rekao je. — Nikada više.
Suze su zasijale u očima mnogih.
Čak su i oni koji su pre minut gledali s prezirom — ustali.
Ljudi su ustajali jedan po jedan, kao da žele da operu sopstvenu krivicu.
Svekrva je stajala, nemo, s licem punim stida i spoznaje.
A nevesta se samo nasmešila — tiho, blago, kao posle dugog pljuska.
