Ljudi vole da dele svoje božićne tradicije, kao da su izašli iz savršenog kataloga.
Naša nikada nije bila.
Svakog Badnjeg večeri, moja majka je kuvala prazničnu večeru. Nešto što je celu kuću činilo da miriše na dom.
Kad bi mogla, jela bi šunku glaziranu medom. Pire krompir, gusto premazan puterom. Zeleni pasulj i slaninu. Kukuruzni hleb koji bi vas činio gladnim samo gledajući ga.
Ali postojao je jedan tanjir koji je uvek bio važniji od bilo kog od njih.
Nije bio za nas.
Imala sam osam godina kada sam prvi put pitala ko ima dodatnu porciju.
„To nije za nas“, rekla je moja majka, pažljivo ga umotavajući u aluminijumsku foliju kao da je nešto sveto.
Gledala sam je kako ga stavlja u kesu, sa istom pažnjom kojom je vezivala moje pertle.
Kada sam imala četrnaest godina, ponovo sam pitala.
„Ko će to doneti, mama?“
Obukla je kaput i gurnula moj u moju ruku.
„Neko kome je potrebna, dušo.“
Tada nisam znala da će se čovek kome smo doneli tu hranu vratiti godinama kasnije… i doneti nešto što nisam ni znala da mi nedostaje.
Živeli smo u malom gradu. Mestu gde su svi poznavali sve ostale – osim onih koji su postali nevidljivi.
Na kraju naše ulice nalazila se stara perionica veša. Radila je danju i noću. Miris deterdženta i mokrih čarapa dopirao je unutra.
Tamo je spavao. Ilaj.
Morao je imati dvadeset godina, jedva stariji od mog rođaka.
Svake godine je nosio istu pocepanu duksericu. Sve njegove stvari su stajale u plastičnoj kesi i pohabanom rancu.
Uvek je čučao u uglu pored automata za koka-kolu.
Ali to nije ono čega sam se najviše sećala kod njega.
Bio je to način na koji je gledao na svet.
Oprezno. Kao da ju je mnogo puta ranije izneverio.
Nikada nije ništa tražio. Čak nije ni podigao pogled kada smo ušli.
Ali moja majka bi dolazila svake godine.
Čučnula je pored njega, ne nadvijajući se nad njim, već na istom nivou. Nežno je gurnula torbu.
„Zdravo“, rekla je tiho. „Donela sam večeru.“
Eli se uvek polako uspravljao, kao da nije bio siguran da je to stvarno.
„Hvala vam, gospođo… niste trebali.“
Moja majka bi svaki put odgovorila sa istim osmehom:
„Znam. Ali bih volela.“
Nisam razumela. Bila sam tinejdžerka koja je mislila da ljubaznost uvek ima svoju cenu.
Jednom, na putu nazad u kolima, šapnula sam:
„Mama… šta ako je opasno?“
Nije se trznuo. Držao je volan, gledajući pravo ispred sebe.
„Opasna osoba je gladna osoba koju je svet zaboravio. Ne ona koja ti se zahvaljuje na hrani.“
Tokom godina, mali delovi Elijevog života su izlazili na videlo. Nikada odjednom.
Jednog Božića, kada sam imala šesnaest godina, sedeo je budan u uglu. Izgledao je kao da nije spavao danima.
„Jesi li dobro?“ upitala je moja majka.
Dugo je ćutao, a onda je izletela:
„Imala sam sestru.“
Nešto u meni se steglo.
Rekao mi je da su zajedno odrasli u hraniteljskoj porodici. Saobraćajna nesreća je odnela devojčicu.
Moja majka ga nije ispitivala. Samo je klimnula glavom.
Tog Božića joj je doneo rukavice. I debele čarape.
Sledeće godine je ubacio kupon za hranu u torbu. Rekao je da je stigao poštom. Znala sam da laže.
Jednom joj je ponudio smeštaj.
Ilaj se trznuo.
„Ne mogu to da prihvatim. Radije bih da mi bude hladno nego da negde pripadam.“
Moja majka me nije terala.
„U redu. Ali večera će ostati.“
Odselila sam se posle srednje škole. Posao, veze, život koji je spolja izgledao dobro.
Onda je došao rak.
U početku je bio samo umor. Gubitak težine. Tiši smeh.
„Mora da je moja štitna žlezda“, rekla je.
Nije bila.
Otišao je za manje od godinu dana.
Nije bio moj poslednji Božić. Samo lekari, tišina i gledanje kako se moj najjači čovek raspada.
Umro je u oktobru.
Do decembra sam samo funkcionisala. Nisam živela.
Stajala sam u majčinoj kuhinji na Badnje veče, gledajući u njen stari pleh.
Skoro da nisam kuvala.
Ali sam čula njen glas:
„Ovo je za nekoga kome je potrebno.“
Pa sam kuvala.
Piletina. Instant pire krompir. Konzervirani zeleni pasulj. Kutija kukuruznog hleba.
Umotala sam ga baš kao i on.
Na putu do vešeraja, stezala sam volan kao da ću se raspasti bez njega.
Sve unutra je bilo isto.
Svetla. Miris.
Ali Ilaj… ne.
Stajao je tamo.
Bez džempera. Bez ćebeta.
Nosio je tamno odelo. Bio je čist. Stajao je uspravno.
Držao je beli ljiljan.
Smrzla sam se.
Kada me je video, oči su mu se odmah napunile suzama.
„Ovde si“, rekao je promuklo.
„Ilaj?“ šapnula sam.
Klimnuo je glavom.
„Donela sam ti večeru“, glupavo sam podigla torbu.
Osmehnuo se.
„Tvoja majka te je dobro vaspitala.
„Zašto si… tako obučen?“
Pogledao je cveće.
„Doneo sam ih za tvoju majku.“
Srce mi je lupalo.
„Umrla je.“
„Znam.“
Seli smo na plastične stolice.
„Sećaš li se kada si se izgubila na pijaci kada si bila mala?“ tiho je upitao.
Klimnula sam glavom.
„Mislila sam da samo umišljam.“
„Ne. Ti si dotrčala do mene. Ja sam te prva pronašla.“
Rekao mi je o blistavom leptiru na mom licu.
Bio je u pravu.
„Držao sam te za ruku, odveo te u policiju.“ Tvoja majka je potrčala prema nama. Nije me gledala kao da sam opasnost. Gledala me je kao ljudsko biće. Zahvalila mi se. Pitala me je kako se zovem.
Suze su padale.
– Onda se vratio. Doneo je sendvič. Nije očekivao ništa zauzvrat.
– Pričao mi je o tebi, dodao je. – Kako si položila ispite. Išla si na univerzitet. Dobila si posao.
– Pričao je o meni… tebi?
– Kao da si mu ceo svet.
Onda mi je rekao da je dobio pomoć. Savetovanje. Posao. Karijeru.
– Obećala sam mu da ću, kada se oporavim, obući odelo. Da vidi da sam dobro.
Izvadio je kovertu.
– Rekao je da ti je dam.
U njoj je bila stara fotografija. Moja majka i ja na vašaru. Sa šećernom vunom. U pozadini… Ilaj.
– Nije me samo hranio, rekao je. – Spasio me je.
Otišli smo na groblje. Spustio je Lili.
– Zamolio me je da nešto uradim, rekao je. – Da se brinem o tebi. Kao brat.
Bila sam slomljena.
„Nisi sama, Ebi.“
Tog dana smo jele zajedno. U tišini.
A onda sam shvatila: moja majka nije samo spasila Elijev život.
I meni.
