Kiša je padala od jutra.
Kapi su klizile niz staklo kafića, gde je mirisalo na kafu, sveže pecivo i mokru zemlju.
Emilija je sedela pored prozora, u svetlom kaputu, držeći šolju u rukama.
Njen odraz u staklu delovao je umorno.
Čekala je Gabrijelu.
Markova majka je sama pozvala — „Moramo da razgovaramo.“
Kad je Gabrijela ušla, sve oko njih kao da je utihnulo.
Elegantna, sabrana, s blagim osmehom — kao i uvek, žena kojoj ruke ne drhte čak ni kad povređuje.
— Kako ste? Sve po starom? — upitala je.
— Da, mirno je, — odgovorila je Emilija.
Razgovarale su o sitnicama dok razgovor nije skrenuo u poznatom pravcu.
— Mark je bio tako opušten sa Klarom… — rekla je Gabrijela, gledajući izlog.
— Ona je znala kad da ćuti.
— A ja ne znam? — nasmešila se Emilija.
— Ponekad se previše trudiš da budeš u pravu, — tiho je rekla svekrva.
Emilija je spustila šolju.
Napolju je kiša padala tiho, ravnomerno, naglašavajući tišinu između njih.
— Znate, — rekla je mirno, — uvek sam se trudila. Čak i kad su mi govorili da nisam dovoljno dobra.
Gabrijela je podigla pogled.
— Ali ako i dalje u njoj vidite ideal — možda ne podržavate moj brak, već svoju potrebu da ga kontrolišete.
Tišina.
Gabrijela nije odgovorila.
Samo joj se disanje produbilo.
Polako je obukla rukavice, ustala.
— Hvala za kafu, — rekla je.
— I za iskrenost.
Otišla je bez pogleda unazad.
Vrata su se zatvorila, a u kafić je ušao miris kiše i mokre trave.
Emilija je ostala sama.
Popila je poslednji gutljaj čaja i pogledala kroz prozor — ka terasi, gde su kapi na lišću sijale kao staklo.
I prvi put posle dugo vremena, osetila je mir.
