Primetio ga je slučajno — mršavog, sivog mačka koji je sedeo ispred zgrade i gledao svet umornim pogledom starog čoveka.
Isprva je samo prolazio. Onda nije izdržao — kupio mleko i komad ribe, ostavio ih na trotoaru.
Mačak je prišao polako, liznuo i podigao pogled, kao da se zahvaljuje.
Od tog dana čovek ga je hranio svakog jutra.
Živeo je sam.
Stan je mirisao na lekove i tišinu, po zidovima su visile stare fotografije.
Nije imao s kim da priča — osim sa tim mačkom, koji ga je čekao svako jutro.
Govorio mu je tiho:
— Znaš… i ja sam nekad nekog čekao. Samo sad više niko ne dolazi.
Mačak bi trepnuo, ćutao, i to ćutanje ga je lečilo.
Jednog jutra mačak nije došao.
Čovek je tražio, dozivao, šetao ulicom — ništa.
Sutradan opet isto.
U grudima praznina.
Trećeg dana ga je ugledao — preko puta, kod klupe.
Mačak je ležao pored devojke koja je plakala i držala povodac.
Prišao je bliže i čuo:
— Opet si išao kod njega, zar ne? Kod onog dobrog čoveka… Uvek si išao tamo gde te neko čeka.
Čovek nije odmah razumeo.
Devojka je podigla pogled i rekla tiho:
— To je bio mačak mog oca. Umro je pre godinu dana. Ali on je stalno bežao ovde… kao da je znao da ovde neko drugi oseća istu tišinu.
Čovek je kleknuo, pomilovao životinju i zaplakao.
Tada je shvatio — ponekad se duše onih koje smo izgubili vrate, ne da podsete na bol, već da spoje dve samoće.
