Svakog petka tačno u 15 časova, mali kafić na uglu utihnuo bi. Redovni gosti su se navikli — nežan zvuk zvona na vratima, miris svežih kolača i prizor starije žene koja ulazi s pohabanom kožnom tašnom stisnutom uz bok.
Zvala se Eleonora. Uvek je birala isti sto pored prozora, onaj sa vazom punom belih margarita. Naručila bi čajnik sa čajem, parče kolača od limuna i sedela tiho, sklopljenih ruku. Nije čekala hranu. Čekala je nekoga.
U početku je osoblje mislilo da čeka prijatelja koji uvek kasni. Ali iz nedelje u nedelju, niko nije dolazio. Polako bi pijuckala čaj, gledajući ka vratima, oči bi joj zasvetlele pri svakom novom gostu — da bi se potom pretvorile u blag, vežban osmeh kada to ne bi bio onaj kome se nadala.
Konobari su šaputali među sobom. „Jadna žena. Možda je usamljena.“ Primetili su i gosti, pa bi neki čak ostavili dodatno cveće na njen sto. Ipak, Eleonora se stalno vraćala.
Jednog petka, mlada konobarica po imenu Ana više nije mogla da izdrži. Nakon što je sklonila netaknuto parče kolača, sela je preko puta nje. „Gospođo,“ upitala je tiho, „ako ne smem da budem nepristojna… koga čekate?“
Eleonorine oči su omekšale. Blago se osmehnula, kao da je čekala da neko konačno postavi to pitanje. „Mog muža,“ prošaptala je. „Obećao mi je da će me svakog petka voditi na čaj kad ode u penziju.“
Ani se stegnulo u grudima. „I… da li će uskoro doći?“
Eleonorina usna je zadrhtala u osmehu. „Umro je pre deset godina.“
Kafić je utihnuo. Ani se steglo grlo, ali Eleonora je nastavila. „Pre nego što je umro, unapred je platio pedeset poseta ovde. Rekao mi je: ‘Čak i ako ne budem s tobom, nikada nećeš morati da piješ čaj sama.’“
Ani su oči zasuzile. Odjednom se setila — kako je svakog petka menadžer uvek govorio osoblju da ostave taj sto slobodan. Mislila je da je to samo navika. Sada je znala istinu.
Od tog dana, niko više nije gledao Eleonorin sto na isti način. Redovni gosti su počeli da sede u njenoj blizini, da pričaju s njom, ostavljali su poruke i cveće. Osoblje ju je tretiralo kao porodicu, puneći joj šolju s posebnom pažnjom.
A Eleonora? I dalje je svakog petka gledala ka vratima. Ne zato što je očekivala da on uđe, već zato što je u svom srcu znala da on uvek dolazi.
