Maja je stajala u redu u prodavnici, ruke pune hrane za bebe i pelena. Njena kartica nije prošla. Pokušala je ponovo, obrazi joj se crveneli, ali rezultat je bio isti. Na računu je imala samo 2,13 dolara.
Blagajnica se pomerala nespretno. Ljudi iza nje su uzdahnuli. Maja je želela da nestane. Tada je iz pozadine prekinuo tišinu muški glas: „Ne brini. Ja ću ovo.“
Bio je samo običan čovek, obučen u farmerke i kačket. Prebacio je svoju karticu, platio sve, pa čak dodao još nekoliko kesa namirnica. Maja je bila previše šokirana da bi progovorila. Uspešno je šapnula „Hvala“, dok su joj suze navirale na oči.
Ali čovek nije samo platio. Prišao je bliže i rekao četiri reči koje nikada neće zaboraviti: „Sasvim dobro se snalaziš.“
Godinama kasnije, Maja i dalje priča ovu priču. Ne zbog novca, već zbog tih reči. Jer ponekad nas ne velike geste spašavaju, već stranac koji nas podseti da smo jači nego što mislimo.
