Živeo je sam.
Mali stan u prizemlju, stare zavese, miris lekova i hleba.
Svaki dan izlazio je u dvorište u isto vreme — da udahne, da sedne na klupu, da gleda decu kako se igraju.
Komšije su bile navikle na njegovo tiho „Dobar dan“ i korake u vunenim papučama.
Tog jutra dvorište je bilo prazno.
Hladan vetar je nosio lišće, a čovek je išao polako, oslanjajući se na štap.
Odjednom mu se noga okliznula — i pao je.
Teško, nespretno, onako kako padaju starci.
Vazduh mu je nestao iz pluća, srce steglo, dah zastao.
Pokušao je da vikne, ali glas nije izlazio.
Tišina.
Negde u daljini čulo se škripanje ljuljaške.
A onda — lavež.
Oštar, očajan.
Iza ugla je istrčao sivi pas — onaj isti koji je često sedeo pored kontejnera.
Raščupan, s poderanim uvetom, ali sa toplim, ljudskim očima.
Čovek mu je ponekad bacao hleb i govorio:
— Evo, druže. Živi.
Pas je lizao njegovu ruku, gurao ga njuškom, lajao sve jače.
Zatim otrčao ka ulici.
Posle minut, vratio se — za njim je trčala devojčica.
— Deda! — viknula je. — Mama, brzo!
Komšije su istrčale.
Neko je pozvao hitnu, neko doneo vodu.
Podigli su ga, seo je, disanje se vratilo.
Doktor je kasnije rekao: „Još minut — i srce ne bi izdržalo.“
Pas je stajao pored njega sve vreme.
Kad su ga odvozili, čovek je podigao ruku i pomilovao ga.
— Hvala ti… Džek.
Svi su se pogledali.
— Koga je nazvao?
— Džek, mislim.
Devojčica se namrštila.
— Ali Džek je bio njegov stari pas. Umro je pre tri godine…
Dvorište je utihnulo.
Sivi pas je stajao pod drvetom, zatim se okrenuo i otišao ka ogradi.
Za njim se probio sunčev zrak — zlatna nit, koja se rasula u vazduhu
