U gradskom parku bio je topao dan.
Deca su jurila golubove, mladi parovi šetali stazama, a na klupi ispod starog hrasta sedeo je stariji muškarac sa violinom.
Svakog dana svirao je u isto vreme.
Ljudi su se već navikli na njegovu muziku — nežnu, pomalo tužnu, ali čudno blisku.
Toga dana svirao je posebno tiho, kao da tonovi jedva dodiruju vazduh.
Pored njega je prolazio muškarac — Tomas, žurio je na sastanak.
Ali odjednom je zastao.
Melodija ga je pogodila pravo u srce.
Prišao je nekoliko koraka i seo na klupu naspram starca.
— Izvinite… — rekao je, kada je violinista završio. — Otkud vama ta melodija?
Starac se blago nasmejao.
— Ne znam je. Samo sviram onako kako osećam.
Tomas je odmahnuo glavom.
— To nije samo muzika. To je pesma koju je moj otac napisao. Umro je pre dvadeset godina. Niko osim njega nije znao da je svira.
Starac je spustio pogled i dugo ćutao.
Zatim je tiho rekao:
— Vaš otac… da li se zvao Majkl?
Tomas je problijedeo.
— Da… poznavali ste ga?
Starac je klimnuo.
— Svirali smo zajedno u orkestru. To je bila naša poslednja proba. Rekao mi je: “Ako ja odem pre tebe, pusti da ova melodija živi.”
Tomas je obrisao suze i seo pored njega.
Dugo su ćutali, a zatim je starac ponovo podigao violinu.
Ovoga puta nije svirao za prolaznike — već za prijatelja koga više nema.
Ljudi su se zaustavljali, slušali.
A Tomas je gledao u njega i mislio kako nam ponekad sudbina vrati ono što smo izgubili — ne rečima, već tonovima.
